prvo slovo kulture

Književna Groupie: Spašavanje mačka Bodlera

Sinoć oko osam krenuo sam s mačićem kod frenda koji isto ima mačku, da se malo podruže, a mi popijemo rakiju, pripalimo smotku. Nisam kupio košaricu za mačića, nekako mi je to previše gej, nosat mačića u toj košarici. Mačić mi se popeo iz naručja na rame i tako sam ga na ramenu kao gusar papigu nosio prema frendovoj zgradi.

Ali vani mi mačić skočio s ramena, zavuko se pod auto, neće van. Onda istrčao van, nabrijo se na slobodi i počeo trčat po travi, ja za njim, ne mogu ga ulovit, ponovo se zavuko pod neke aute, a mrak… Ja pod auto, njega nema, očito istrčo negdje dalje. A u kurac, krenuo se ja vrtit okolo, dozivam ga, mic-mic, i ništa, odmaglio.

Zove frend, da di sam. Ja mu kažem. On odma došo s baterijom. Ponovo pretražujemo pod tim autima di sam ga zadnje vidio, ništa. Došla još neka ženska, ljubiteljica životinja, i ona nam pomagala u potrazi. Nagađali di je mali mogo odmaglit, jel već negdje daleko, jel ima instinkt za vratit se kad ogladni, kad shvati da je vani na slobodi kurčina.

Mene sve više hvatalo teško beznađe. Šta ću sad? Frend me tješio da nisam ja kriv, ja se pokušavo tješit da me taj mačić nije ni volio kad mi je tako odmaglio. Pokušavo sam se tješit da je za njega možda tako i bolje – vani na slobodi, bar će moć dat na volju nagonima, klat ptice, lovit miševe, ševit mačke… Da, možda me nije ni volio, možda sam mu bio samo tamničar koji ga hrani…

Bližila se ponoć, mi se motamo po parkiralištima, tražimo ga, i dalje ništa, ne odaziva se. Neka crna mačketina zlokobno svako malo protrči u našoj blizini, ovo je očito njeno područje, već sam vidio kako kolje mog mačića…

Frend i ljubiteljica životinja više nisu mogli izdržat vani. Rekli da idu doma, a i da ja najbolje napravim tako, noćas ga očito neću nać, najbolje da ujutro polijepim oglase i sliku mačka ako ga je ko našo da se javi, imam li fotku mačka? Pogledo u ajfon… Fotke kad sam ga tek našao… Umotan u deku spava kao mali kralj. Suze mi navrle na oči. Kako ću se vratit u stan di je još njegova košara, kutija s pijeskom… U džepu sam napipao i konzervu koju sam mu kupio danas da ga iznenadim… Ko će pojest tu konzervu… Jedva sam čekao da frend i ženska odu da više ne moram suzdržavat suze.

Otišli. Ja besciljno nastavio lutat, dozivat ga beznadno. Već sam vidio kako je otišao nekud daleko i sad se onako mali prepao, očajnički mijauče, a ja ga ne mogu čuti, on me doziva u noći kao Pinokio Đepeta nakon što je shvatio da nije smio pobjeć od onog tko ga voli, hrani. Nisam mogao zamislit da se vratim u stan bez njega. pomišljao sam čak otić do nasipa i bacit se u Savu.

Oko pol jedan vraćao sam se doma nakon kruženja, bez ikakve suvisle misli u glavi. I kod onog auta di se prvo zavuko spazim neku sjenku. Ma opet mi se priviđa, ko što mi se već stoput te noći prividjelo da ga vidim il da mu u daljini čujem mjauk. Al ipak sam odma potrčo do auta, lego potrbuške na hladni beton, zurio pod auto. I stvarno, nešto se miče kod desnog prednjeg kotača! I onda mačja silueta! Samo da je on, da nije ona crna mačketina!

– Bodler! Bodler! Mic, mic, mic – stanem ga dozivat.

Mačić izađe ispod auta! On je!

– Dođi, dođi!

A on skakuće kao da je na maturalcu, neće mi doć nego bi još istraživo!

– Mic mic mic… – nisam mogo vjerovat da je tu, samo da ga uhvatim u naručje, samo da ga vratim gore i bit ću najsretniji čovjek, bit ću Lazarova sestra kojoj je Isus vratio mrvtog brata! Bit ću najsretniji čovjek na svijetu!

Mačić skočio na travu, tamo kao nešto hvata. Ja legao na pod kao da se i ja opušteno igram, povlačim vezicu po podu. I malo po malo, napokon mi prišao, ja ga zgrabio u naručje, on stao presti, i njemu je bilo očito dosta vani, sad je htio natrag.

Mirno sam ga u naručju vratio u stan, otvorio mu konzervu, a sebi bocu crnjaka.

Sav sam bio promrzo, lego u krevet, a mačić skočio uz mene da se i on ogrije. Počeo jako presti. Zadovoljni zaspali.

Danas sam vidio da je neki svećenik napisao da blagoslovu stanova mogu nazočiti i kućni ljubimci ako znaju sklopit šapicu na molitvu. Da, pozvat ću svećenika da nas blagoslovi da zauvijek ostanemo zajedno, kleknut ćemo i ja i Bodler, on će sklopit šapice na molitvu… Možda će to biti prizor totalne kršćanske dekadencije, ali kršćanstvo je zapravo uvijek i bilo dekadentno. Ako kome smeta, neka nagrnu barbari. Svoje najljepše trenutke ove sam noći ionako proživio.

Književna Groupie

*Naručite svoj primjerak hit knjige Pavla Svirca, Književne Groupie 2: Strovaljivanje na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“ po akcijskoj cijeni od 75 kuna.

**Komplet koji čine oba nastavka Književne Groupie kupite, uz besplatnu dostavu u Zagrebu i Splitu, za samo 139 kuna.

Komentiraj ovaj tekst!

Primajte teme iz kulture
u vaš inbox

Prijavite se za primanje arteistovog newslettera i jednom tjedno ćete dobiti najzanimljivije teme iz kulture.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...