Viktor Ivančić kao Gideov imoralist

srecko horvatPostnikov i Ćurković banuli su mi u ranu zoru na vrata. Rekli su da je plan promijenjen, neka probudim Kurta koji je čitavu noć surfo po internetskim stranicama sa sado-mazo sadržajem. Atentat će biti u podne.

– Jel mogu sad bar znat kog ćete zalit tim govnima kulturnjaka, novinara, nižih političara što smo ih skoro deset dana skupljali tu kod mene? – pitao sam bunovno.

– Ninu Raspudića. Njega ćemo zalit. Po kosi, po ušima, po onim njegovim ljupkim trepavicama, posvuda. Želim vidjeti i da mu zubi posmeđe, kao od kave – muklo će Postnikov.

– Zašto Raspudića… – razbuđivao sam se uz srk hladne nesice.

– Zbog sira. Specijalnog, alzaškog sira čiju sam naribanu plijesan često ministrici Zlatar znao ulijevati u piće. Želio sam da joj se na presicama od te plijesni pomuti razum i da pred novinarima i na domjencima počne izgovarat bezumne riječi, zateturavat, da joj lice poprimi sulude konture koje će je kompromitirati u očima promatrača. Želio sam je poniziti – ravnomjerno je izgovarao Postnikov.

Nisam bio siguran da li me svisoka podjebava nekakvim derideovskim meta-forama ili je zbilja lud.

Kurt je izvadio amsterdamske gljive na stol. Natjerao me da ih posišem na prazan želudac, što je jako opasno.

Brzo su me počele prat halucinacije. Postnikov i Ćurković su nešto govorili o Oliveru Frljiću i mene odmah rasturila vizija kako Frljić i ja golim rukama iskopavamo iz groba sipljive kosti mog djeda Baje. Ja pitam Frljića šta će mu te kosti, a on mi odgovara da će od Bajine bedrene, domobranske kosti izraditi frulicu, svirat će na njoj melodiju od koje će se publika toliko uznemiriti da će oni osjetljiviji padat u nesvijest, pa će ih Sokol zaštitari na rukama iznositi iz Kerempuha ili ZKM-a.

– Ti sad, Stipe, kreni na Filozofski namamit Raspudića u Limb. Ono kao želiš da napravite opsežan intervju za Le Mond Diplomatik. Nemoj zajebat – rekao je Postnikov Ćurkoviću.

– Zašto to radite… Izazvat ćete kaos… Uništit ćete kulturu za koju sam živio… Zašto da ne budemo složni… Pa ministrica Zlatar je, pročitao sam na nekom portalu, dala dosta novaca za Le Mond Diplomatik… Mogli bi svi solidno živjeti… Proizvoditi tekstove, organizirati nove, nekorumpirane književne nagrade, prevoditi dobru književnost… – izgovarao sam nagljiviran.

Ćurković se pokupio na Filozofski namamit Raspudića u Limb. A po vojnu su kacu došle Rut i Elza. Svojim mišićavim, istetoviranim rukama prenijele su je u stan iznad Limba. Sve je bilo u dogovoru s limbovskom gazdaricom Selmom koja je težila anarhiji još od vremena kad je prvi put poslušala Štulićev album „Fantom slobode“. Kad Raspudić dođe u Limb, Elza i Rut će se s kacom strčat niz stepenice i zalit ga govnima dok će ga Ćurković kao intervjuirat u separeu.

Mi ostali sjedili smo za šankom u Limbu i čekali podne. Kurt mi je naručivao pelinkovac za pelinkovcem. Ja sam pod utjecajem gljiva zapadao u svakakva stanja: čas sam preklinjao da mi dovedu mamu, čas da ću zapaliti svoju kuću u Đakovu i drveni krevetić u kojem me djed Bajo ljuljao kad sam bio dojenče, a sad oboje trunu, djed na đakovačkom groblju, a krevetić na našem tavanu.

U podne se na vratima Limba Ćurković pojavio bez Raspudića. Kurt i Postnikov su popizdili.

– Ništa nisam mogao… Murja je jutros došla po njega na Filozofski. Odveli su ga na obavijesni razgovor zbog onog teksta u Hrvatskom tjedniku u kojem ga Letica sumnjiči za bacanje govana na Tomića… Kad ga puste, valjda će Raspudić o tome pisat u Večernjem – iznemoglo će Ćurković.

– Pa i ja sam u tom tekstu osumnjičen… Onda će i mene privest… – zastrašeno ću.

– Zanimljivo… Priveli, znači, Raspudića… Šteta, da smo mi pak njega zalili govnima, odnekuda bi isplivao i Tomićev napadač,  popizdio bi na nas epigone i razotkrio nam se. To nam je i bio plan, da vidimo ko je taj tip, ko stoji iza njega – zaustio je Postnikov, baš u trenutku kad se nad nas nadvila nečija duga sjenka, kao u špaget vesternu.

U Limb je ukoračio Srećko Horvat. Lice mu je bilo gnjevno kao u kapetana Ahaba. Počeo se derat na Ćurkovića, da je izmislio to s privođenjem Raspudića, da je opet sve zajebao, kao i onda kad se na fejsbuk prosvjedima uplašio Bed Blu Bojsa što su došli pred Filozofski i pobjegao.

– Nisam pobjegao! – dreknuo je Ćurković.

– Jesi, Čadež te vidio! – udario je Horvat šakom po šanku.

Na spomen Čadeža, Ćurkoviću su se zažarile oči.

– Pa mogli bi tog le rata, odnosno štakora, zalit govnima… To će ispast još bolji kaos – promrmljao je.

– Daj nam svima cuge – zatražio je Horvat konobaricu, drsko.

Lokali smo kao zvijeri. Svako malo išli smo u klonju žderat nove komadiće Kurtovih gljiva. I Horvat se oduzeo. Vani je žestoko pralo popodnevno sunce. Limb se punio eteefovcima koji su u pauzama između predavanja dolazili ispijati svoje usrane kave s mlijekom i srat o kompjutorima.

– Pogledaj ih… Jadni atom-mravi… – zamahnuo je Horvat rukom prema tim šugavim studentima elektrotehnike. – Tesla bi ih se sramio, kao što se nas srami Marks u grobu… Jadne smo podrtine koje nikako da potpalimo roštiljnu vatru nove revolucije… Sve sami kuluk i umrežavanje. Svi pristaju na sve. Dokle!? I taj jadni Raspudić… Kako je pristao igrat po notama Večernjaka, plesat na taj njihov klerikalni valcer na skučenom podiju bivše austrijske konjušarnice pretvorenu u plesnu halu za hrvatsku Maticu iseljenika… Ja nisam ni na šta pristao. Zato su me i odjebali iz svih Štirijinih i Epehaovih izdanja, i s HTV-a… Na kraju ću, ako pokleknem, završit na Kuljiševom portalu Žurnalisti.com…

– Nećeš pokleknut, sve ćemo ih sjebat! – gordio se Postnikov. – Idemo na Čadeža prosut ta govna, a onda poslije, da pokažemo da se ne šalimo, možemo izvršit umorstvo Jergovićeve koze Bijelke. Mnogi su mu planirali atentat na tu kozu, ali još niko nije skupio muda.

– Da, treba napunit govnima usta tom vazalu Čadežu koji u svoju kmetovsku kapuljačicu drhtavim dlanom kupi mrvice s feudalnog stola. I koji je pasje ljubomoran na mene jer se prezivam kao njegov omiljeni Krležin dramski lik, publicist Krešimir Horvat – Ispio je Srećko pelinkovac.

– Krešimir, ha, ha… – nasmijao se Postnikov. – Kakva koincidencija… Ivančić je objavio tekst pod naslovom „Naš Krešo“ u kojem je zapaprio Čadežu, nazvao ga je moralnim kretenom. Kakva smjela šamarčina kožnom rukavicom…

Na to je Horvat iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao bilježnicu tvrdih korica na kojoj je bilo ispisano Dosje Čadež.

– Ivančić tapka u mraku… Gusla vječno po jednom te istom… Čadeža treba jače oplest, trajno ga izgnat u Karlovac kao Drajfusa na Svetu Helenu. Godinama sakupljam dosje o njemu. Ima tu svega. Čadež je prije desetak godina bio priveden u Gracu, navodno zbog falsificirane putovnice. Pušten je već nakon četiri dana, što je presedan za austrijske, stroge tamnice… Otada kao da djeluje po nečijem tajnom nalogu… Sjebao je svoje kolege pisce od kojih je nekima bio i vjenčani kum. Opisao ih je na lajpciškom sajmu knjiga kao teške, polupismene kretene čije knjige u inozemstvu niko ne jebe ni pol posto. U tom tekstu samo je uzdignuo Jergovića i Seida Serdarevića. Onda je išao sjebavat perjanice ljevice, jednog po jednog: Slobodana Šnajdera, Jana Fabrea, Ivanu Sajko, Stazića… I sad zadnje udario je po Oliveru Frljiću… Da ne spominjem da je mene zaskočio čim sam promolio nos…

– Da, da, sjećam se, ispljuvao je onu tvoju prvu knjigu, ono nešto o ljubavi… A, meni je ta knjiga bila jebena. Podsjećala me na moj maturalni rad o mladom Krleži… Isto sam nabacivo pun kurac citata samo da napunim tih četrnaest kartica kolko je moro imat taj maturalni rad – javio sam se veselo.

Pod utjecajem gljiva i pelinkovca bio sam totalno haj. Bolila me kita što su sad pak Čadeža odlučili zalit govnima. To mi se čak činilo kao neka okej fora koja će poboljšat štimung. Nadao sam se i nekom torbanju, baš me obuzela neka ljubav, ugodni trnci ispod trbuha, želja da se uvaljam u nešto pufasto, da budem tedi ber nekoj okej ženskoj koja će slučajno naići, nekoj kao ona Mirna iz Štulićeve pjesme Slučajan susret.

Horvat je od mene zahtijevao da nazovem Čadeža i ono kao frendovski ga namamim u Limb. Nazvao sam ga. Baš je bio pod tušem, sapunao se posvuda, ali ipak se javio na mob, mislio je da ga zove glumica Mia Begović, zato je i stavio mobitel na veš-mašinu, da mu bude pri ruci dok se tušira.  Okej, doći će do Limba. Predvečer, oko šest, sedam.

Krenuli smo dalje rokat po pelinima, Kurte, daj još gljiva, stalno smo ponavljali. I Horvat se oduzeo. Valentovski je skočio na šank, stupao je lijevo, desno izvikujući kao neki štrajk maher u čikaškoj automobilskoj industriji:

– Namjerno sam u Petom danu ispričao onaj vic o govnu, namjerno sam htio da me odjebu iz te kretenske emisije… Kako su Raspudiću samo tada zaiskrile oči kad je vidio da se samouništavam. Njegov okaminski, trgovački mozak nije mogao dokučit zašto se samouništavam. Valjda je mislio da sam puko… Oči su mu, dobro se sjećam, lukavo zaiskrile. Valjda je pomislio, jedan manje u ovoj žabokrečinastoj bari… Ah, šteta što nije došao da mu izlijemo ta govna… Stari Raspud, ipak sam ga volio, onaj njegov prostodušni humor, ono kad bi starije ljude nazivao starosijama…

– Ni ja nikad u životu ne želim završit u osmosatnom radnom vremenu! Ne želim radit, jebat se još s tim, s odnosima na poslu, pa i ovako mi je pun kurac svega, di još da počnem radit. Želim biti umjetnik, želim imat vlast nad svojim životom, ne želim propast! Vidio sam i taj HTV, prostorije su im odurnije od hangara nacionalne biblioteke, zrak je loš, tamo se krepava brzo… Ne želim raditi, najviše bih volio da sve firme propadnu, sve novinske kuće, pa da i nemam di radit. Valjda će propast! Pomognimo im da propadnu! – izgovarao sam u svojevrsnom deliriju, podižući čašu pelinkovca prema Srećku Horvatu.

Poslijepodne smo svi pomalo zamrli. Uhvatio nas je splin, malodušje. Bezvoljno smo đonjali uz šank. Da bi se s prvim sumrakom atmosfera ponovo podigla. Limb se počeo puniti novinarima, novinarkama propadajućeg Novog lista, niskotiražnih Novosti, od EPH pokorenog Net.hr-a. Sad je tek krenuo pravi dernek… Kurt je svima djelio gljive iz vrećice smokija. A kad se većina oduzela, nagovarao ih je da se odu posrat gore u kacu.

– Čadeža ćemo zalit govnima! Čadeža! – podizao je sa šanka Horvat atmosferu, kao na rejv partiju.

Novinarke su se žalile da od suhe hrane imaju pretvrdu stolicu, ne mogu srat. Čak i kad jedu salate, onda je to ona teška, zatvarajuća, masnjikava šopska salata koja im dodatno u crijevima zabetonira sve te suhe, sirne piroške iz opskurnih pekara što ih, uslijed neurednog, stresnog života pojedu preko tjedna. Na to me Postnikov natjerao da sa svojom iksicom odem u menzu u savskoj po karton Acidofila, i to će mi kasnije refundirat.

Odavno je prošlo sedam, a Čadež se nije pojavljivao. Po podu Limba bile su posvuda razbacane prazne plastične čaše od Acidofila. Svako malo neko se penjao na kat da se izlita nad kacom. Horvat mi je rekao da nazovem Čadeža, neka provjerim kad točno misli doći.

Čadež mi se javio u onom svom povišenom stanju, kad je nabrijan na nešto i kad toliko brzo izgovara rečenice da ga jedva razumiješ. Rekao je da je s Mijom Begović u nekakvom stanu na Gornjem gradu. Piše odgovor Viktoru Ivančiću na Mijinom ružičastom laptopu; tipkovnicu je poškropila nekim finim parfemom

– Satrat ću ga, pokazat mu kolko je glup i jadan… Taj kapitalist… U Feralu je ekipi dijelio lovu kao Broj Jedan onim svojim TNT odrpancima: tebi jedan, meni pet, tebi dva, meni deset. I ti zakrpaši su na to pristajali jer im je isfuro spiku da rade za ideju, ha, ha! Bilo ih je kojima nije isplatio ni lipe, a dirinčili su mu recenzije, plahte teksta… I onda mu je još Sanader upumpao pun kurac love onda kad se Feral gasio. A kad se ugasio, onda je Ivo odmah premjestio Viktora kod svog frenda Ježića u Novi list… Normalno da sad meni sere da sam moralni idiot. Podsmjehuje mi se što sam moralan, njemu nije kul biti moralan, njemu su moralni ljudi kreteni! On je, umišljenko, iznad morala, kao Gideov „Imoralist“! Pa da, ženske se više pale na nemoralne tipove… Moralni su im dosadni, u školi su im služili samo za nošenje torbi, a torbali su ih oni nemoralni… Fuj! Ovoj rasturenoj Hrvatskoj treba vratiti jedan tvrdi moral, ako treba sabljom!

– Smiri se, Tomice, srce ti udara kao grlici koja se našla u neposrednoj blizini gričkog topa baš u podne kad je opalio… – začuo sam u offu Mijin glas.

– Ma, opalit ću ja… – zahihotao se Čadež i prekinuo mi vezu.

Nisam obavijestio Horvata da Čadež najvjerojatnije neće doći. Novinarke Tomislava Sila i Vlatka Kolarević zaokupile su mi svu pažnju; vabile su me da se rasplešem. Nova porcija gljiva taman me oprala na gudaru, pa sam se nasred podija rasplesao kao da sam na podiju Hacijende u Vodicama. Vlatka i Tomislava su me gledale, a ja sam plesao kao da mi je to zadnji ples u životu, totalno sam otkačio, razmahao se rukama kao da tjeram roj komaraca oko sebe. Novinarke su mi pljeksanjem davale ritam, osmjehujući se. Bio sam uvjeren da sam im totalno kul s tim svojim plesom, baš sam se otkravio. Ali onda me oprala paranoja da se novinarke izruguju sa mnom, da ispadam totalno kretenoidan, da prave od mene ridikula koji je uvjeren da super pleše…

Naglo sam se ukipio i skoro pa otrčao na kat. Gore u polutami Kurt je nekom šteketavom mašinicom, nalik ubodnoj pili, tetovirao nešto goloj Elzi na guzicu. Rut je sjedila na stolcu i čitala nekakav fanzin na njemačkom. Mene opet obuzela neka dragost, želja da se pomazim o nešto meko. Nadvio sam se nad vojnu kacu. Pod halovima od gljiva učinilo mi se kao da sadržaj u kaci svjetluca kao onaj Supermenov kamen, kao da je to unutra neka jebeno ugodna, svjetlucavo plavkasta želatina. Kao da je to unutra ono nešto meku, pufkasto za čim sam toliko žudio. Zagrabio sam šakom želatinu i namazao se njome posvuda po licu, željan nesvakidašnje ugode…

Takav namazan spustio sam se natrag dolje u kafić. Razdragan sam stao među novinarke, glupavo im se, nadrogirano osmijehujući.  Da bi me totalno istrzao skoro pa živinski krik Tomislave Sile:

– Fuuuj! Pogle ga! Frik ima govna po faci!

– Opet se jadno pokušava furat na svog uzora Tomića – lakonski je odvratio novinar Lasić s ruba šanka.

Književna Groupie

*Kupi Književnu groupie! Po povlaštenoj cijeni od 69 kuna, hit knjigu Pavla Svirca, proglašenu kulturnim događajem godine, naručite na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“. Dostava u Zagrebu i Splitu je besplatna i vrši se isti dan.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More