Vi ubijate u kafanskim tučama, gazite na autoputevima, davite neverne žene

gunPištolj, podmazan, pun, repetiran. Na mom iskrzanom stolu. On nema istoriju. Nasledio sam ga od oca koji ga je držao gore, u ormanu, na najvišoj polici.

Što dalje od dece, govorio je. Nikad nije pucao iz njega. Ipak, održavao ga je, pedantno. Gledao je da to radi onda kad mi nismo bili tu. Jednom sam ga uhvatio u raboti. Imao sam dvanaest godina i ranije sam se vratio iz škole. Zapitkivao sam kako se puni municijom, koji je kalibar, koliko se ljudi s njim može ubiti. Dobio sam vrelu šamarčinu kao odgovor. Danas moj otac nije živ ali je pištolj i dalje tu. Bez ogrebotine i spreman. Isti kao onog dana kad ga je kupio. Večno mlad. Kao mržnja. Kao zlo. Ja sam zao. U to nema sumnje. Kad kažem „zao“ mislim na to da sam zao po vašim merilima. Kukavički aršin me određuje u ovom društvu koje drhti od policijske palice i crkvenjačkog pakla. Zao sam iako nikad nikome nisam naudio. Imam takve primisli.

Nemojte misliti da pokušavam da se operem. Svestan sam svojih mana. Recimo, imam neke dalje rođake koje baš ne volim. Ako bi, recimo, crkao kopmjuter više bih se nervirao zbog kvara nego da čujem da je neko od njih umro. Ne udeljujem milostinju. Ne ustajem starcima u prevozu. Osvetoljubiv sam. I ne verujem u ljubav. To sigurno ne. Bar ne u vašu predstavu ljubavi. Nešto bliskosti i seks. To je privid koji traje jedno vreme a onda, kad se zasitiš njenog tela i sve postane predvidljivo, otkriješ da više ne tucaš nju. Zamišljaš Janey Robbins, Teru Patrick, Ginger Lynn. Ni tvoja alatka nije tvoja. Tucaš je karom Petera Northa ili Rocca Sifredija. Šta misliš, zašto toliki parovi širom sveta vode ljubav zatvorenih očiju? Mnogo im je lepo s partnerom? Ne, samo pokušavaju da zamisle nešto drugo i ožive neoživljivo. Promene scenografiju, telo, miris, sam osećaj. A ti znaš da ni to ne pali. Frigidan si. Nisu samo žene takve. I mi smo takvi, otupelih kurčeva. Pivo, droga, loša hrana, sedenje, rutina, starenje, sve to ubija osećaj. Pokušavaš nemoguće – da popuniš s onim što imaš rupu koja s godinama postaje sve šira i šira. Nije ti dovoljno ono što imaš iako je iznad proseka. A kad seks dođe u ćorsokak, veruj mi, tvoje srce je u njegovom društvu. Možeš se okretati emocijama, nežnosti, Bogu ali ćeš shvatiti da lažeš sebe. Nisi emotivna ni duhovna osoba, a tvoji sentimenti traju koliko i prosečno pijanstvo. Plus sigurnost, plus deca – večiti alibi za posrnula osećanja. A mediji bruje, crkva poručuje: Množite se, množite! Ovo je rasistička država! Toliko mrzimo druge rase da ih nećemo pripustiti ni među robove! Trebaju nam bele slugeranje, a to su vaša deca! Napravite dva deteta, da zamene vas i ženu i treće, za svaki slučaj!

Izračunao sam: trebalo bi da, kao čovek u ranim četrdesetim, napravim petoro dece. Moram da mislim i na druge članove porodice koji nemaju dece pa da oplođujem u njihovo ime.

A pištolj čeka razrešenje. Njemu je svejedno hoćeš li pucati u sebe ili nekog drugog. Pun je i spreman. Šta ću uraditi s njim? Najlakše je reći da je ovo okrutan svet kojim vladaju nemilosrdni skotovi i da se treba spasiti od banalnosti svakodnevice. Najteže je ponovo izmisliti sebe. Volim izazove. Novi sistem vrednosti. Otići negde i započeti sve. Beograd ubija svoje žitelje. Svakog drugog- trećeg dana ja prošetam centrom. Ispravim kičmu, namestim ledeni osmeh, pružim korak i paradiram. Drobiš mi kičmu u autobusu, truješ me na kiosku, pljačkaš me nametima, gušiš smogom kao Ciklonom B, oči mi kopaš ružnim zgradama ali još me nisi ubio, drkadžijo! Neka vidiš i ti i svaki od tvojih žitelja da sam još živ i da ti se neću dati. Nećeš me sahraniti, ne danas. Odbijam da budem jedan od onih podbulih, proćelavih, neobrijanih, loše obučenih, mediokritetskih kretena koji se nazivaju beogradskim mužjacima. Jedan od onih kojima vladaju. Ili vladaju, svejedno. Nigde kao u ovoj zemlji vladajuće klase ne liče više na one koje jašu. Ne znaju da vode računa o svom izgledu a misle da će upravljati ovim slivnikom od zemlje? Ne mogu da prođu ni kao Deda-Sere u restoranu „Brisel“ u Piškopeji, Albanija. Ali, kod nas su oni aristokratija,drmaju iz (de)generacije u (de)generaciju. Izrodili su gomilu kopilana koji će ih naslediti. Zameniće se imena političara i tajkuna ali će prezimena ostati ista. Vi, koji želite da ostanete ovde, uzdajte se u prirodnu selekciju. Njihov podmladak je sklon drogama i neurednom životu i, uz malo sreće, većina njih će biti mrtva do tridesete a ostalo po ludnicama. Oni koji prežive, a  uvek neko preživi, će se ophoditi prema vama kao lakovernoj marvi jer su oni podizani da vladaju.

Zao sam, je li? Kao momak sam bio svoja sušta suprotnost i potpuna budalina. Uvek bih se čudio zašto su neki ljudi loši prema meni kad sam ja dobar prema njima. Derište koje misli da svi moraju da ga vole samo zato što se ponaša po društvenim normama. Vidite, dok su vas podizali, kao i mene, da budete radni, dobri, poslušni građani i ovce njih su podizali da budu vukovi i da vas čereče. Dobrota je za robove, zlo je za gospodare. Tajkuni i političari nikad ne smeju da zaborave ko su, odakle su, od koga su. I ko je njihov neprijatelj, čak i onda kad ih ljubi u ponos. Pogotovo tad.  Oni nikad ne odgovaraju na vaša „provokativna“ pitanja, nikad ne zahvaljuju, hodaju naokolo kao da su im nabili pušku u dupe i imaju taj samouvereni izraz koji krije tupost, nemaštovitost, odsustvo bilo kakvog intelekta. Samo idiot može da bude 100% samouveren. Pogotovo danas. Ali, oni znaju, sigurni su. Podsećaju me na one male, debele, brbljave klince koji nikad nisu potrčali za loptom ali su bili sjajni „selektori“ fudbalskih timova u školskom dvorištu.

Jedan od takvih velmoža živi u mom komšiluku i, ko zna, možda će neko od inspektora upravo u njegovoj trospratnoj kućerdači naći moj DNK. Čuo sam da policija često, zbog visoke cene testa (čak 100 eura), ide na „staromodne“ metode ali, ovaj put, verujem, će napraviti izuzetak jer, neću biti ubijen ja ili vi, smrtnici, već NEKO. Ja odbijam da budem ovca. Predator sam, ali usamljen i jako selektivan što se tiče lovine. Vukovi, s druge strane, često ubijaju zabave radi. Srbi, vuk je vaš totem, klanjajte mu se. Neka vas pokolju razmaženi svrškići do poslednjeg. Šta se to mene tiče? I što svrškići? Zato što ne mogu da zamislim da su nastali u strasnom spajanju dva tela. Ono što mi pre pada na pamet je par sekundi trenja i dve kapljice sperme. Stoga su svrškići. E, vidite, takvog svrškića bih ja, pod uslovom da znam da mogu da ga opljačkam, ubio a da mi ruka ne zadrhti. To je i jedini zločin koji bih mogao da počinim. Vi ubijate u kafanskim tučama, gazite na autoputevima, davite neverne žene i upucavate odrođenu decu. Meni tako nešto nikad ne bi palo na pamet. Ubijem neko đubre, opljačkam ga i gotovo je. Odoh u neku zabit u kojoj ću se ponovo roditi.

Možda ga i neću opljačkati/ubiti. Još nisam odlučio. Ako se sutra ne pojavi novi blog onda, po svemu sudeći, nisam. Ako se ne javim – čitajte u novinama. I nemojte da me mrzite zato što želim da uradim nešto korisno u svom životu. Mada, rizik je to. Ne mislim da sam čin. Šta ako u kući nema ni dinara? Svi ti lopovi imaju račune u banci. Sve plaćaju karticom. Ako upadnem u njegovu kuću i ne pokupim novac a ubijem  ga, šta onda? Biću običan ubica. Ludak koji to radi zabave radi. Tu sam zbog love. Dobro, možda malo i zbog ucmekavanja svrškića. Samo njega, podvlačim. Ne diram žene, decu. Meni ubistvo nije zabava ali, pretpostavljam, s obzirom da još nikog nisam ubio, da predstavlja  veliko olakšanje. Kao kad iscedite bubuljicu ili se otarasite ojeda na guzici. Iskreno,ko bi kukao za njim? Pa, i vi sami bi uradili isto, samo da to možete. Kad bi, recimo, upecali zlatnu ribicu i zamolili je da počinite savršeni zločin tj. da vas nikad ne  uhvate, a? I još, recimo, da znate da je utepani povezan s političarima i podzemljem i da mu je otac narko diler i ratni zločinac. Ako mislite da se igram Boga – varate se. Bog je pustio Mengelea da umre u poznim godinama.

Što više gledam u ovaj pištolj sve mi je teže da ga vratim nazad. I to ne zbog toga što je polica visoko. Velik sam momak. Ali, to što je ova naprava tu a nema nikog da mi udari šamar, to je jezivo, zar ne? Možda pomalo i želim da neko od vas dođe kod mene, lupi mi par kazneno-popravnih ćuški i pošalje me na spavanje. Ima i u meni nekog premišljanja, mada ne previše. Ovo zlo će se oglasiti. Jednom mora. Kao što sam i ja morao da ovo podelim s vama.

Aleksandar Novaković

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More