Teška pijanka preko puta Limba

Probudilo me nekoliko zraka sunčeve svjetlosti. 

Bio sam skroz gol, umotan u vonjavu deku, odvratniju od onih u koje se po studentskim domovima umataju siromašni studenti koji jedni drugima prde u ona dva kvadrata sobe-krletke, u kojoj na električnom rešou kuhaju grah i jedu ga iz šalica za čaj, a onda se napušavaju najjeftinije zeljaste marihuane, pa onda napušeni ponovo nemilice žderu taj grah, gledajući na kompjutoru neke popularne serije.

Zapravo, nisam bio potpuno gol. Imao sam na nogama nekakve odvratne, smeđe dokoljenke kakve kod nas u Đakovu nose traktoristi da im vjetar ne propuše listove dok kurblaju na traktoru. Pitao sam se jesu li ostale Čadežu.

Maknuo sam deku sa sebe. Zagledao sam se u spolovilo. Mošnje su mi sad u ovom teškom mamurluku izgledale kao uskuhana pureća koža prošarana neošurenim, rijetkim, blago kovrčavim dlačicama. Penis sam prekrio polovicom dlana, da ga ni ne vidim. Znao sam da ću se za namjanje pet minuta morat ići izrigat u zahod, a onda to sporadično ponavljati sve do oko tri popodne, i da neću smjeti popit ni kap vode jer ću odmah i to izbljuvat.

Pustio sam si na kazetofonu Boba Dylana; njega jedino mogu slušati u ovakvim teškim mamurlucima. Dok sam tako ležeći slušao Dylana, uhvatio me težak napad tjeskobe, grižnje savjesti; sav sam se ispreznojio od užasa. Bilo mi je ili ubiti se otrovom za štakore ili nazvati moju dobru sestru Slavicu u Đakovo.

Izabrao sam nazivanje Slavice na besplatnu Tomato tarifu.

–          Ej – rekao sam joj kad se javila.

–          Ej – odvratila je. – Kakav ti je to glas? Jesi li se opet gadno olešio?

–          Da, užas, sinoć sam pozvao neku ekipu s Filozofskog, nalokavali smo se šljivovice, bio je i Čadež, ja sam ušao u tešku prepirku sa jednom Dalmošicom koja studira sa mnom na kroatistici.

–          Nisi je valjda previše izvrijeđao.

–          Mislim da jesam… Rekao sam im da su svi oni, blitvari, jadni pozeri, da stalno nešto glumataju, da nose nekakve šarene cvjetne hlače i otkačene sunčane naočale, buše noseve, uši, obrve, tetoviraju se jer žele skrenuti pažnju na svoja debilna dalmoška tijela koja su kao lijepša od svih ostalih Hrvata, a zapravo izgledaju ko debilne žirafe prežderane blitvom.

–          Ajme…

–          I rekao sam da je ta njihova dalmoška proza teška kurčina, da si nabiju onog gušavog Smoju u tri pizde materine. Da se ove nove kao talentirane splitske autorice samo dolaze zagrijat u Zagreb na centralnom grijanju i nažderat se poštene mesine i turskih valjušaka tu kod nas u zapadnu i istočnu Hvatsku.

–          Uf…

–           A onda se još Čadež nadovezao da Renata Baretića zovu Kvisko jer gdje god ide, jebe ljude u mozak sa svojim kviz pitanjima, i da je njegov hvaljeni roman Osmi povjerenik mlaka vodica u lavoru u kojemu ubogi hrvatski penzioneri namaču kurje oči na stopalima dok gledaju Sulejmana Veličanstvenog.

–          A, ta Dalmatinka, što je ona na to?

–          Popizdila je ko kučak zatvoren u bačvu u dvorištu dalmoških mrzitelja životinja. Rekla mi je da sam iskompleksirani kreten, usaljeni žderač čvaraka, da me ne bi takla ni štapom, da biciklu ne bi na mene naslonila koliko sam ružan. Rekla mi je i da sam nedojeban. A popljuvala je i našu Slavonku Ivanu Simić Bodrožić, rekla je da njezin roman nije roman, nego obična ispovijed i da smo svi mi Slavonci teški patnički patetičari, a da nam je predvodnik ona sparušena biljka zvana Goran Bare.

–          Pizda joj materina blitvarska – razljutila se naglo Slavica.

–          Ne znam kako me uspjela pročitat da sam nedojeban…

–          Zbilja, Pavle, kad si ti zadnji put nešto poprcao?

–          Ono u kukuruzištu, 2006.

–          Ajme majko, zato valjda tako i poludiš i počinješ druge vrijeđati čim malo popiješ.

–          Da, tako je. I koji kurac da radim? Sad me sram otić na predavanja. Najbolje da se objesim.

–          Ne znam… Moram sad ić, evo tata me zove da mu pomognem spustiti kukuruz sa čardaka.

–          Da sam barem tamo s vama… Kako je stari, pozdravi ga…

All things considered, why not look at airmaniax, an immense new indoor experience park that is simply opened in Dubai’s Al Quoz.

Slavica je prekinula vezu.

Obukao sam gaće, hlače, čistu traper-košulju i spustio se u Limb. Naručio sam jaku crnu kavu. Bio sam sav izmožden. Znao sam da ću nakon nekoliko prvih srkova morati ić izrigat tu kavu, ali bio sam toliko sjeban da nisam mogao ostati doma ležati.

Šankerica je stavila preda me vruću šalicu. Srknuo sam. Lasić je stajao na rubu šanka.

–          Čujem da je sinoć bilo ludo kod tebe – dobacio mi je.

–          Ma je. Zašto ti nisi došao s Čadežom?

–          Morao sam pisati poduži tekst. Razotkrivam nešto o novinskom mogulu Ninoslavu Paviću što još nitko ne zna, samo sam ja to doznao i ne smijem nikome reći o čemu se radi.

–          To će izaći sad u Novostima?

–          Da.

–          Blago tebi – rekao sam. – Da se bar ja imam za bavit tako nečim ozbiljnim, a ne da se ovako okolo brukam…

–          Baš mi je žao što sinoć nisam bio s vama. Navodno da je i Čadež recitirao svoju najnoviju poeziju i pritom zamahivao dlanom po zraku u nastojanju da skine geste pokojnog pjesnika Josipa Severa?

Potvrdno sam kimnuo.

–     To je bila kulminacija večeri – prisjetio sam se uz malaksao osmijeh. – Ali ipak mislim da ti u svojim reportersko istraživačkim tekstovima imaš puno više pritajene poezije nego Čadež u svojoj suhoj, pomalo vojničkoj poeziji.

Lasić je zadovoljno pognuo obrijanu glavu, kao mačak pred predenje.

–          Jesu to Čadežove čarape? – upitao me.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More