Tadić protiv Tadića

Oko podne, na mobitel me nazvala sestra Slavica. Uspaničenim glasom žalila se da je otrovni plin iz rafinerije kod Bosanskog broda došao i do Đakova. Smrdi po pokvarenim jajima, guši ih. Svi su u teškoj panici.

–       Osim starog – rekla je. – On se ionako navikao stalno udisati otrovne plinove. U zadnje vrijeme kad se napije redovito prespava u kokošinjcu. Ujutro nam zna banut u kuću sav zasran od kokošjih govana. Najradije bih, Pavle, došla k tebi u Zagreb na mjesec dana. Puna mi je više kapa i onog mog zaručnika. Ja sam još mlada, tek su mi trideset i tri. Trebala bi se još jebati, izlaziti na koncerte… A ne da riknem u ovom jebenom Đakovu od isparavanja otrovnih plinova…

–       A stara?

–       Ma, ona je totalno ispalila. Svaki dan sa skijaškim štapovima hoda do Piškorevaca i nazad jer je doktor Oz prošli tjedan u emisiji rekao da hodanje produžava život. Hoda ko sumanuta i tako se samo još više nadiše tih otrovnih plinova. U ulici se počinju sprdat s njom i tim njezinim skijaškim štapovima.

–       Sve ide u kurac. Zato mi se i ne da učiti za te idiotske ispite na Filozofskom. Za koji kurac da se smaram tim sranjima kad ćemo ionako svi pokrepavat ko štakori…

–       Jesi barem uspio umunđat stojka onoj Stojki?, šeretski je zahroptala Slavica.

–       Još nisam… Ali živim punim plućima. Našao sam jebenu ekipu, prošli tjedan bili smo kod Štulića u Nizozemskoj. Put nam je bio plaćen preko one jedne Udruge…

Slavica nije bila impresionirana, nezainteresirano je puhnula u slušalicu. U posljednje vrijeme jedino što je zanima je seks. Valjda je to kod žena labuđi pjev pred potpuno spolno ugasnuće.

–       Ma dobro, zaboravi. Reci staroj da mi pošalje neku lovu.

Prekinuo sam vezu i sišao do Limba.

Unutra je bilo pet, šest ljudi, studenti s FER-a uglavnom. Za šankom sam spazio onog slikara Marka Tadića koji mi je prije koji tjedan platio najmanje šest rundi. Ovaj put nije bio s društvom. Sam je ispijao pivo. Pozdravio sam ga. Opet mi je naručio cugu, fakat sam ga počinjao cijeniti. Prije nego što sam uspio popiti dva gutljaja počeo mi se žaliti na nekog drugog slikara Stipana Tadića.

–          Iz kojeg se kurca taj sad pojavio. I to još s mojim prezimenom. I odmah je udarnički krenuo širokim potezima dopadljivo i realistički slikati obrijane pizde… Sad će me pak svi s njim brkati. Mislit će da sam ja taj pizdoslikaš. Ona moja dva iz srebrenog kolaža izrezana mjeseca ne mogu se, medijski gledano, mjeriti s obrijanim pizdama… Šit, šit i opet šit! – Zveknuo je kriglom piva o šank.

–          Ti počni realistično, u prirodnoj veličini slikat kurčeve, to bar nije teško. I stavi ih nekako u kontekst bivše Jugoslavije, nešto u stilu da su muškarci tada imali veće i zanimljivije građene kurčeve nego danas – predložio sam mu.

–          Možda fakat i hoću, rekao je Tadić i zamišljeno se zagledao u loptaste izbočine koje su na artističkom reljefu na zidu Limba trebale predstavljati masivne dojke.

–          Ili kao mladi perspektivni slikar Vehabović – uzmi sa otpada neki auto i sprejem po njemu nacrtaj gomilu smežuranih kurčeva. To ti može biti jebena kritika konzumerizma i muške opsjednutosti autima.

–          Ne, bolje mi je ono sa Jugo kitama. To bih mogao napraviti za Dan žena, jebeni društveni kontekst. Lokalne feministice bacat će od oduševljenja grudnjake na mene.

–          Nisam baš siguran da se one opčinjavaju kurčevima. Ako je suditi po zbirci priča Posudi mi smajl radikalno feminističke autorice Nore Verde.

–          Ti si fakat načitan ko Biblija. Ili još bolje, kao teoretičarka Nataša Govedić, s dječačkim me udivljenjem pogledao Tadić. Na jarećoj slikarskoj bradici bijelila mu se pivska pjena.

Stipan Tadić - Coubert 2K / FontanaNaručio nam je još jedno i namignuo mi kao kolodvorskoj kurabi.

Uskoro je u Limb ušao novinar Lasić. Djelovao je nakurčeno. Stao je na rub šanka.

–       Bio sam na Interliberu s onom malom Frankom s tvog faksa – rekao je.

–       I kako je bilo? Morao bih i ja skoknut do Interlibera. Frend Sandić u petak će tamo imat promociju knjige „Klipu bez klipa“…

–       Katastrofa, sav sam se u tim usranim paviljonima preznojio ispod pazuha od loše, smrdljive ventilacije. A nisam kupio niti jednu knjigu jer sam pare potrošio tamo na zelje i kobasice. Sve je skupo ko kurac, a Franka je navalila na zelje ko da je besplatno.

–       Znam – rekao sam. – Te Dalmošice su tu u Zagrebu nenormalno nabrijane na zelje. Traže da im ga stavljaju i u hamburgere.

–       I još mi već malo počinje ići na kurac što uvijek sve ja moram plaćat. A ona kao brije na neki feminizam – požalio se Lasić nakon povećeg gutljaja piva.

–       Dalmošice i feminizam! – Nasmijao sam se. – Pa one, čuo sam od Sandića, a on pak od Nore Verde, ne smiju dovest tipa tamo u tu svoju dalmatinsku prčiju ako im tip odmah po difoltu starom ne kupi pečenog janjca. To im dođe kao neki prinos žrtve ocu patrijarhu. A stari se od te žrtve dobro i nakrka.

–       Najebo sam ako krenem malo ozbiljnije s Frankom… – Zamislio se Lasić, zastrašen izdacima za žrtveno janje za Frankinog ćaću. – Predsjednik Josipović, zvani Kajdanka, dodatno nam je u Novostima skresao plaće.

–       Jebeš Dalmaciju i jebeš feminizam! – ubacio se sad već pripiti slikar Tadić. – Ja ću tim feministicama preko čitavog platna naslikat električni dildo i to će im bit poruka, evo vam, pa se jebite… Jebo ih Stipan Tadić i njegove mlake, obrijane pičkice! I pljunem im i na ove simbole materinstva!, ispalio je Tadić i one grudi na zidu bezobrazno zalio ostatkom piva iz krigle.

–       Koji jebeni performans, ovoga se ni Siniša Labrović ne bi sjetio – ulizički ću, nadajući se da će još jednom posegnuti za novčarkom i naručiti još jednu rundu.

Književna Groupie

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More