Štulićev duh na jarunskoj nudističkoj

Sad mi je to skroz jasno, Zagreb te ljeti može fakat jebeno slomiti. Koja je to čamotinja…

Ako nemaš love, zaludiš u samoći i u gledanju repriza serija “Borgen” i “Dva i pol muškarca”.  Ako pak imaš nešto kinte, opijat ćeš se ko životinja, a to ispadne pogubno.

Prije neki dan, naroljo sam se po najžešćoj vrelini i skoro popušio prvi infarkt. Predisao sam kao morž, bio sam potpuno pripremljen na ponižavajuće zvanje Hitne pomoći, a nemam ni socijalno – odbili su me primiti u Hrvatsko novinarsko društvo uz kratko obrazloženje da su mi tekstovi predebilni. A što se tiče Hitne pomoći, stalno se u daljini čuje zavijanje njihovih sirena po ulicama, i to ljetnom Zagrebu daje neku dodatnu atmosferu zlogukosti i naprasnih smrti, na tom odurnom suncu zbog kojeg leševi ne mogu niti jednu noć biti ostavljeni u mrtvačnici jer bi se na stolu rastopili kao sladoled od citrone kad ga u vrelo podne ližeš na upekloj stanici na Trgu bana Jelačića.

Da nema te nudističke plaže na Jarunu fakat bi puko… Još uz to, na balkonu su mi se, a da uopće nisam ni skužio da su tamo, izlegli jebeni golubovi. To mi je valjda kazna što sam u prošlom tekstu smežurani kurčić onog penzića na nudističkoj usporedio s tek izleglim golubom… Pisanje je opasna stvar. Sad će mi ta ptičad zasrat čitav balkon. A toliko su odurni onakvi kožasto žuti i goluždravi da ih nemam snage ni šiknut zajedno s gnijezdom dolje na travnjak. U kakvom sam psihičkom stanju još bi me počela prat i savjest, možda bih zabrijao kao Raskoljnikov nakon što je ubio babu… Pa da, i njemu se sve to s ubojstvom i grižnjom savjesti događalo ljeti, u usijanoj, užegloj Moskvi. Da nije bio tolika bijeda i da si je tog kobnog ljeta s prijateljima mogao priuštiti odlazak na more, ne bi mu se ni dogodio taj užas s umorstvom babe i svim onim bolesnicima koji su kao i on besprizorno, besciljno bauljali po gradu.

Nudistička, to je spas, to je jedina oaza. Pogotovo što sam se tamo skroz ušemio s onim tipom s dredovima i njegovom curom. On je iz Koprivnice, ona iz Makarske. Miran i Dana. Imena im skroz odgovaraju. Vidiš da su oboje sprženi u mozak. Ni malo čudno da studiraju psihologiju na Hrvatskim studijima, i to im se, uz imena, itekako uklapa u profil.

Dana stalno nešto donosi za čitanje na plažu. Jučer je donijela Štulićevu biografiju “Fantom slobode”. U knjizi ima i dosta fotki. Dana se obezglavila od sreće kad je naišla na fotku na kojoj Štulić gol leži u mreži u nekakvom, očito nudističkom kampu na Cresu. Na očima muha cvike, u ustima nezapaljena pljuga, a preko spolovila i stidnih dlaka Štulić je prebacio nekakv rastvoreni časopis, možda “Praxis”.  Na drugoj pak fotki u tom golaćkom kampu, Štulić isto ko od majke rođen svira ispred šatora akustaru s nekim Riječaninom, Marijanom Blažinom, i Slovencem Igorom Leonardijem. Pored njih prazne vinske boce, konzerve tunjevine…

– Da mi je bilo bit tamo s njima… – uzdahnula je Dana ne odvajajući pogled s tih fotki. – Sigurno je Đoni u tom kampu skladao svoje najbolje stvari… Kad si potpuno gol, imaš tu neku energiju… Možeš skladat ko Mozart i Bach zajedno. Ja kad gola izrađujem nakit, onda mi ispadne ful nešto ludo, kreativno… Ova moja ogrilica od ljuski pistača za koju mi svi govore da je jebena i mole me da im prodam…  Ideja za nju mi je došla kad sam se gola sunčala na krovu paviljona kod nas u Domu na Savi. To je ta energija na koju je očito i Đoni bio prikačen…

– Sutra ću ja donijet ovdje na plažu svoju gitaru – zarekao se Miran.

– A ja ću vino donijet – uživio sam se. – I uzet ću od stare konzerve one “Rio Mare” tunjevine… Napravit ćemo totalnu Štulić atmosferu. Još da bar naiđe Mio Vesović da nas ufotka… On je fotko Đonija za onaj omot “Filigranskih” – počeo sam se pred to dvoje klinaca lagano kurčit svojom novovalnom erudicijom.

– Ti ga znaš? – Dana me okrznula pogledom u kojem sam naslutio spremnost na avanturizam i na to da se u ovom kurčevom, malograđanskom, neoliberalističkom dobu stavi baš sve na kocku.

– Vesovića? Znam ga… Zadnji put sam s njim nabrzinu, prije projekcije na Festivalu židovskog filma ispio tri čaše ukusnog, hladnog vina u holu kina Europa… Pa mi se stalno pišalo, nisam se mogao koncentrirati na film o kojem sam morao pisat… Katastrofa.

– Pa dovedi ga! – oduševljeno će Dana.

– Ne znam jel smije s fotićem tu na nudističku… – kolebljivo ću.

– Šta si takav papak, opusti se! – Miran me dobronamjerno pljesnuo po ramenima.

Tiho sam zaječao. Nisam sa sobom nosio nikakvu kremu za sunčanje i ramena su mi, sudeći po boli koju mi je nanio Miranov blagi pljesak, očito jebeno izgorjela. To mi je malo narušilo raspoloženje… Opasne UV zrake i te spike.

Željko Špoljar

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More