Što je ostalo od proze u trapericama

Bila su  uvodna predavanja na Filozofskom, kratka, informativna, zbrdozdolna. Profesor Nemec zaželio nam je dobrodošlicu, cerio se ko natripani Petrica Kerempuh, i onda opet pet slobodnih dana.

Jedva sam uspio vidjet ženske s kojima ću bit na kroatistici. I koji kurac da sad radim tih pet dana, neki je opet praznik pao, izvjesili su zastave.

U holu Fakulteta čuo sam da je u subotu nekakav Bazar u staroj klaonici u Heinzlovoj. Mislio sam da odem tamo, ali čemu, to će bit sve one ženske sa rozim štramplama, naočalama baba-okvirkama i ogrlicama napravljenima od orahovih ljusaka. To su one, kao, urbane sirotinja-ženske koje, kao, imaju ukusa u odijevanju, koje obuku prnje od svojih ujni i jako su kao moderne, i stave oko vrata te orahove ljuske, školjkice s jarunske plaže, i jako su osjetljive ako im ih pri drpanju otkineš sa špage koju zovu ogrlica. Koji ću kurac s njima, ja imam drugačiji stil, oblačim se ko oni pogrbljeni smorovi sa strojarstva, elektrotehnike – tamnoplava traper jakna, neka  promo-majica i predugačke bijele adidas patike.

Experience comfort with the best Mattresses Dubai and Abu Dhabi brings to the table on the web or in our stores crosswise over UAE. Visit our site for medicinal sleeping cushions and more.

Zato u subotu nisam otišao na Bazar, nego sam samo prošetao do knjižare u Importanneu da kupim knjigu moje bivše profesorice iz đakovačke gimnazije, Suzane Marjanić, na koju me uputila psihologinja Mirjana Krizmanić.

Te njezine knjige naslovljene Književna životinja nije bilo u knjižari, u knjižare valjda više ni ne dolaze nikakve knjige osim onih najimbecilnijih sranja o zombijima, vampirima, sisateljima kurca.

Pogledao sam malo po polici s domaćim autorima. Uzeo sam par novijih knjiga u ruku i shvatio da se skoro sve događaju u, kao, nekoj budućnosti. To je, bit će, onaj odvojak suvremenih hrvatskih pisaca koji su istrošili sve udarne teme takozvane stvarnosne proze, pa su sad vizionarski otišli u budućnost. Likove su nazvali nekakvim futuro-imenima: Anzalemica, Strojni, Borovnica, Kuzmulan, Ekološka, Radiokativni… Ne možeš se toj SF prozi ni normalno narugati. S gađenjem sam te krepiloidne romane vratio na policu s koje je ih nitko više neće izvaditi osim tipa koji će te budućnost-idiotluke morat u kutiji otpremit u rezaonicu papira tamo negdje kod Jakuševca.

Pokretnim stubama izašao sam iz pothodnika. Gore sam za jednim od stolova spazio pisca Zvonimira Majdaka. Dosta je ostario, donja mu se usnica malo izbočila prema van. Moj stari i stara drapali su se uz njegove erotske-pornografske knjige, zato mi je Majdak uvijek bio malo ono fuj. Ali sad sam mu se razveselio. Ipak je on nekad bio krupnija spisateljska zvjerka, objavljivao je u Hit-biblioteci, bio urednik biblioteke Gama u Mladosti, i pored tih najžešćih porno-boleština koje je nadrkavao, uvijek se držao kao ono neki fini gospodin: lagano kosica dva centimetra preko uha i sneni, a ipak trezveni pogled čovjeka koji čvrsto stoji na zemlji.

Sjedio je sam za stolom. Pio je sok i nekako izgubljeno promatrao hrpu subotnjih prolaznika. Prišao sam mu bez imalo kompleksa. Dobar dan, gospodine Majdak, ja sam taj i taj, student. Apatično me pustio da sjednem s njim za stol. Naručio sam nam dva gemišta.

– Ode u hrvatskoj književnosti sve u  mlječnjak – rekao sam

– Da, vi mladi mislite da ste preštajbali nas stare, ali si to samo utvarate.

– Ali čak je i vaš frend, vaš kompić, vaša generacija Alojz Majetić napisao neki suludi roman koji se događa u budućnosti, i nazvao ga «Bestjelesna». Zar to nije bruka za vas staru ekipu, za prozu u trapericama?

– To se mene ne dotikavlje. – Otpio je gemišt koji nam je po pokretnim stubama donio konobar. Imponirao mi je.

– Tako nekako djelujete pomireni sa svime – rekao sam. – Kad vas ovako gledam, baš ste pravi frajerski nokturno. Svoje ste napravili i boli vas. Nema gorčine, oči su vam ko u onog očenašeka iz romana Vjekoslava Majera.

–  Majer je svima nama bio uzor, meni, Majetiću i Branislavu Glumcu. Sva trojica smo bili zgodni dečki. Glumac je imao kao četka dlakava prsa, to mu je sedamdestih bio veliki plus, za ovitke na knjigama uslikavao se razdrljene košulje. Danas se to ovim novim pucama gadi…

– Ali, šta će u budućnosti ostat od se te vaše, kako su je nazivali, proze u trapericama?-upitao sam.

–  Ništa, nekoliko dobro opisanih jebačina, ovlaženih pizdi.

– I to je nešto.

– Više od ništa.

– Vi ste mudrac.

– Napisao sam i neke olfo ozbiljne,  ezginstecijalističke romane Bolest, Mladić, Kćerka, ali zasvrbi me rit za to.

– Možda će vam nešto značiti ako vam kažem da vašeg junaka Glistu danas u stvarnoj osobi utjelovljuje književni kritičar, pjesnik i novinar Tomislav Čadež. On vam sad kod sebe doma u Karlovcu glumi tamo nekog fakina, kao hoće se s nekim pofajtat.

– Znam tog trajbaša. Mogu ga zamisliti kak prije fajta u bircu pored Kupe skida one svoje sejlotepom zaleplene naočare, kao fejst sam opasan, pa kaj ak nosim đozle – prezirno je otpuhnuo Majdak.

– Fakat, može li se netko tko nosi nosi cvikse dobro fajtat?

– Pokojni pisac Dalibor Cvitan je mogel – namršteno će Majdak. – Nosil je naočare kaj smo ih nazivali pepeljarke, a ipak me jednom, tam negde osamdesetih, ispremarao u Klubu književnika. Posvađali smo se oko toga koja je proza relevantnija i čitateljima zanimljivija, proza u trapericama ili egzistencijalistička. Bilo je to ludo vrijeme, i srpski pisac Momo Kapor dolazil se kao nešto grozit u Zagreb, profuraval je tu kao nekakve kozerije, on i Arsen Dedić, kao neka bormeš isprejebana ekipa. Dedić si je zalizival gelom kosu na stranu i zabrijaval da je kak neki divljak, kak neki agramski Marlon Brando. A Momo se furt krepilski smješkal i mislil da je nekakvi šarmer, čak je pokušel poštosat Krležinu Belu, nosil joj je ruže, ali je Krleža vuz pomoć Krkleca na vrijeme i odlučno prekinul taj flert. Krleža je bil neki miks egzistencijalizma i proze u trapericama, a takvi su najgori, taj te, ak treba, spopička lančugom po labrnji.

– Pa vi kao da ste živjeli u doba Divljeg Zapada. Nije ni čudo da se svi brijali na traperice.

– Čudno – rekao je Majdak – ali ja nikad nisam nosio traperice. Jedino su se Majetić i Kapor furali na traper; traperice i dobro izglancane mokasinke. Meni je to bilo seljački. Vidim, i ti voliš nositi traper, normalno, student…

– Hoćete li kod mene na čobanac, jučer mi ga je mama u rajngli poslala preko vozača Čazmatransa. Možemo i dolje u Importanneu kupit bijelog vina za gemište…

– Nemrem, moram ići predat zamolbu za književnu stipendiju u Ministarstvo kulture – odbio me Zvonimir.

Kasnije sam u Plitvičkoj pojeo nekoliko žlica čobanca i spustio se u Limb. Lasić se upravo vratio s Bazaara, pokazivao je konobarici neki razlupani fenjer, kupio ga je jer je to za njega simbol neprežaljenog ugaslog Feral Tribunea.

– Ove Novosti u kojima sad radim, ne mogu se nikako uživit u to – potužio mi se gladeći fenjer poput plišanog medvjedića.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...