Arteistov natječaj za kratku priču: Koalicija

Arteistov natječaj

Kažu judi da je ovo gluvo doba noći. Ne bi zna, uvik se dižen po mraku. Uvik san se diza za u prvu smjenu, u Jugoplastiku. Sad se dižen na silu.
Vrijen vodu u džezvici, skuvan dvi puncaste čikare kave. Prin bi stavja i mali kućarin cukra, sa’ to više ne smin. Cukar mi je 8, dotureša me dobro ispripadala. Pijen kavu iz male čikare dok se oblačin, onako s nogu. Neman vrimena sist i popit je pomalo, a ope’ ne mogu izać iz kuće bez da san kavu popija, ma koje go’ doba dana bilo, gluvo il’ budno. Stežen špigete na visokin radnin postolama što su mi ostale iz oneg jugoplastičnega vrimena. Uzmen ščap, rukavice i velu vriću i izlazin iz kuće prija svi’. I moji’ doma, i susida i mački.

Svaki dan skupi me prika doli na stanici starin Folksvagen konbijen pituran u žuto. U konbiju nema grijanja, al srićon zime nisu tako ladne ka nekad. Prominila ta klima i zimu i lito. A kad puše bura, i tako ne idemo nigdi jer se ne može radit. Onda malo samo po gradu pogledan koji kontejner za PeVeCe boce, onako usput, kad iden do čitaonice, da ne iden praznih ruku, i to je to. Zimi ima slabo PeVeCe-a, lito je prava sezona; kad su furešti. A i nije mi gušt gledat po tin kontejnerima, iman straj od kad san čita ča je ona mala Ivana napisala, kako su našli u kontejneru jedno dite u škatuli! Asti Isusa! Sveti Duje pomozi, nedobog da mi se to desi!

Evo ga, stiže Jure u svon žuton konbiju. Ulazin, lupim svon forcon, al’ da kvaka ne spade i idemo ća. Niko ništa ne govori, to je ona ranojutarnja gluva komunikacija. A ća više imamo i reć, i tako radimo skupa već petnaest i kusur godina, otkad smo u ista govna zaronili nakon stečaja fabrike. Mili žućo pomalo, puten Domovinskog rata, prolazimo visoke betonjare na Pujankama, pa vrtle i masline na Mejašima, evo nas na Karepovcu.

I ope’ smo prvi, a noćni sad najlipše spava u onoj svojoj portirnici. Još je i rampu diga da prvi kamijoni mogu proć, a da ga ne bude.

Prošujamo se kroz portu i krećemo u potragu. Žućo i tako već liči na krntiju, lipo se stopija sa stanjen stvari na odlagalištu. Da se oni noćni linčina i probudi, ne bi skužija ništa čudno.

Podilili smo posal nas dva, imamo samo uru vrimena prin neka dojdu drugi. On skenira brdo friškog i išće vele komade ča bi se još dali iskoristit, koje onda skupa tovarimo u konbi. Ja tražin samo ono vridno, neke metale, male aparate, boršice. Jednon sam tako naša laptop i to koji vridi! Razmičen ščapon dok mi noge upadaju do kolina u škovace. Ima tu svega, a najviše plastike. Nema ča nisu umotali, zamotali pa spakovali u celofan i plastiku. Plastična roba u 3 sloja plastike, pa još i u kesu. Nek se nađe. Pa se baci. Sigurno bi se naša i koji ruksak Adidas ča smo ga napravili mi tu u Jugoplastici prije triest godin!

Stavin šal Bilih priko nosa, za svaki slučaj. Doduše, u ovo gluvo doba manje vonja. Još je ladno od noći pa se smrad malo ka pretvori u kristale. Manje je i bakterija iz sve te spize šta su je judi škartali. Al škartaju spizu svake vrste, ajme meni! Ka da smo svi Rokefeleri! Ka da nismo još prekojučer bili gladni! Bižali su naš stari sve do Australije od peronospore! A ja se grozin tih bakterija, ono jednon san povraća pet dana, dušu san ispustija. Rekla dotureša – ne perete ruke, to vam je bakterija od prljavih ruku! E da zna odakle je meni bakterija, boje da ne zna! Žena mi je njojzi predavala od prveg do četvrteg razreda u školi. Boje da ne zna. Ni žena, ni dotureša.
Čujen Jureta, zviždi. Biće naša je ćagod velega.
E!
E! Šime, dođi, naša san kredencu punu suđa!
Ajde, ča će nan to? Kakvo suđe!!!
Triba Marici za konobu, znaš, stavlja ga po zidovima ka dekoraciju!
A to. Ajde.
Ča si ti naša, ima l’ ča?
Ma slabo, neki fenić, dva tranzistora, borša – kožna, lipa. Ima i jedna mandolina!
Uzmi, i ta će bi’ dobra za konobu!
Jesan, jesan. A mislija san je dat sinu, voli pomalo zasvirat.
Aj, dobro. Nosi sinu. Amo ća s ton kredencom u konbi pa pomalo, sa’ će drugi navalit!
Ae. Homo. I dan će pomalo.

Navalili smo kredencu na kartone i vukli je priko škovaca, lipo je klizala po toj juvi ka stara dama na sanjkama. Nismo je morali dić na ruke sve do samog kraja. Srićon! Bila je ka bomba! Puno drvo i još sve to suđe, čudo da se nije razbilo!? Suđe je klapalo, a nebo na levantu se lagano počelo svitlit. Galebi su se probudili i arlaukali poviše naši’ glava i kredence.
Znaš li ti da tu ima plastike još iz doba naših čaća i matera? Cili plastični Split ti tu leži! – namištan kraj kredence na rub konbija da je lakše uguramo. Nervira me ta plastika.
Ma ča govoriš? – Jure briše znoj rukavon, uspuva se cili.
Ma je. To ti je beštija, ne raspada se za sto godina. One prve plastične škafove i lavore ča smo prije imali, pa šlape, pa saketi, gume… sve ti to tu spava! Ka oni Smaug, zmaj ća spi u zlatu.
Ma koji Smauh? Ča ti je to?
Smaug. To ti je ona beštija, zmaj, iz onog filma. Hobit se zove taj film.
A, čuja san, znači gleda si tog Hobita! Ala si ti moderan! – Jure raskopčava jaketu, biće se oznojia.
Unuci! Kažu, dida, ajde s nama, film je 12-plus pa nas neće pustit same. – kažen.
Samo ča ovi naš Smauh spi u brabonjcima i plastici. Čekaj da skinen jaketu, izgorija san. – Evo, amo ća sad, diži! – kaže Jure.
Ferma, ferma, ferma – puštan kredencu. – Jure, ma bogati, ča si ti to danas obuka, vestit!?? I bendu si stavija!? I reče se Smaug, a ne Smauh!
Čuja san na dnevniku sinoć da danas dolazi ministar upoznat se s ovin našin smradom – govori uz puvanje od težine tereta. – Pa kažen – opet puše – ako se slučajno sritnemo, – puf-puf – bolje da san pristojan, a ne ka kaki škovacin! Ajde, tovari kredencu, ča si sta, pukni’ ću!
Ministar, ma bogati! Upozna bi se sa smradon! A ti s ministron! Dabogda da ti se vestit usmrdija pa kad uđeš u crkvu svi će znat di si bija!
A ča bi ti? Pa cili Split smrdi, nisan ja jedini! Diži kredencu, bogati, ajde!
A ko će se upoznat sa štekatima? I divljon gradnjon na Marjanu! I kanalizacijon. I vatrogascima bez gaća! Ko? Vrag i Smaug te odnija i tebe i kredencu i ministara! – otvaraju se vratašca kredence i iz nje ispali crni lonci od gusa, ka za brujet.
A moj Šime, ča se sad piniš? Zovi onu svoju pricjednicu kad si već za nju glasa, nek i ona malo povonja, pa se njoj žali!
Sad definitivno puštan kredencu. Cilog me uzludija!
Ma ča ti imaš kontra moje lipe pricjednice! I da znaš da oću, pisa’ću joj baš! A ti si zovi ministra da ti tovari kredencu u konbi!
Piši, samo ti piši, a ka ti dođe tu, taj dan obuci maskirno, to ti ona naj-voli! Ajde sad, ne pizdi, pomozi brale, ti si moj ministar od utovara.

Etogana! Uvik se na politiku zavadimo. Svaki pu’ isto. Utovarili jedva tu bombu od kredence, skupili lonce i ošli ća doma. Puten u žući i ope tišina, al sad nije ona gluva jutarnja, ova je gusta ka uje masline, natopljena škovacama i politikon. I tako svaki dan, moramo jutron u koaliciju, za poslon, za silu. Onda se zavadimo, pa opet izmirimo. Pa ope’. I još.

Evo nas na mon kantunu. Jure ferma, iskrcavan se.
Ajde. Vidimo se sutra! – lupin vratima od konbija.
Ajde. I javi mi dan ranije ka’ ti se pricjednica najavi, ja ti taj dan ostajen doma spavat – dobaci Jure kroz otvorenu punistru i stisne gas na konbiju.
Odnija te đava, i tebe i ministra! Smaug te za marendu
pojea! – opet me snerva cilog. Iden leć.

Sandra Vlašić

 

*Ova priča objavljena je zahvaljujući velikodušnoj podršci Arteistovih čitatelja Deana RibićaTonćija Tomića Marije Vlaho. Njihove donacije omogućile su nam da, unatoč nepovoljnim prilikama, obnovimo Arteistov natječaj za kratku priču. Priče čitaj subotom, ovdje se informiraj o propozicijama natječaja, a ako želiš podržati kulturu s kičmom u vremenu kad većina savija leđa, možeš to učiniti uplatom donacije po svome izboru. Pomaže i lemozina!

Udruga za kulturu i nove medije Arteist
Skokov prilaz 8, Zagreb
IBAN: HR1023400091110590879
Uz naznaku “Podržavam Arteist”

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...