Pomahnitali branitelj sabotirao nastup pisaca u Kninu

Tomislav CadezU Knin sam se na obljetnicu Oluje po drndavoj “staroj cesti” vozio s delegacijom hrvatskih pisaca predvođenih Viskovićem, Perišićem i Mani Gotovac.

Preko Srđana Sandića sam se ogrebao za gostovanje u Kninu. Nadao sam se da će mi to bar malo skrenuti misli s nepodnošljive činjenice da mi Stojku torba crnac Malembembe. A i više mi je bilo pun kurac bit luzer koji se preko ljeta nigdje ne miče, nego samo visi na fejsbuku i zuri u tuđe fotke s veselim natpisima u stilu onog od Rendeli, „sretna u Pirovcu, usprkos kiši, he-he“.

Dobili smo bus nalik onom iz „Ko to tamo peva“. Do vozača je sjedio ministar obrane Fred Matić. Djelovao je užasno sramežljivo, povučeno. Nitko nije znao objasniti zašto je on uopće s nama. Puno je jeo, stalno si je vadio sendviče s prst debelom paprikom iz celofana.

Na kninskoj tvrđavi trebali smo, osvijetljeni bakljama, u osam navečer održati književnu večer posvećenu ratnoj prozi. Ja sam u pripremi imao priču maštovito naslovljenu „Dan kad mi je stari krenuo u rat“. U busu su me, osjetio sam to, s mržnjom svako malo pogledavale Maja Hrgović, Ivana Šojat Kuči i Ivana Simić Bodrožić. Zato što sam se pripit kurčio da ću tu svoju priču proširit na čitav roman.

– Kad ga završim, Kristijan Milić će po njemu snimiti jeben ratni film! Da, ponudit ću ga Miliću. Bit će to roman pun kratkih opisa, brzih dijaloga i akcije, kao stvoren za moždane vijuge prosječnog hrvatskog glumca. Čitavo jedno poglavlje bit će o bitki u kojoj je moj stari izgubio pola uha… Stari će mi sve potanko prepričat, ja ću to snimit na diktafon i onda sve vjerno prenijet na papir… – mahao sam raskalašeno bocom Simfonije po busu.

– E, nećeš, ja ću to napravit prije od tebe, moj ćaća je bija zarobljen u logoru! Mogu dobit materijala za roman od tristo stranica, kasnije ću to preradit u scenarij za cjelovečernji film, hrvatsko “Iskupljenje u Shawshanku” – vikala je Hrgović, nadglasavajući refren Škorine pjesme “Sude mi” koju je vozač nafrljio do daske.

– A ja sam sama sudjelovala u ratu… Žena ratnik, to još nitko nije napisao! Jedino sam se možda malo zafrknula što sam taj svoj roman o obrani Osijeka nazvala Jom Kipur. A to baš više nije popularno otkako Izraelci bacaju bombe po palestinskoj djeci – snuždeno će Ivana Šojat Kuči.

– A ja više nikad ne želim pisat o ratu. Jer ti svi, od Viktora Ivančića pa do kojekakvih očajnica s feminističkih portala, počnu predbacivati da si ratna profiterka i da si namjerno išla uzimat temu rata kako bi se obogatila. A kao šlag na kraju Jergović te počne maliciozno olajavat po Srbiji da se bez njega nikad ne bi probila – procijedila je Ivana Simić Bodrožić.

Tamo negdje kod Oćestova autobus je naglo zakočio. Mani Gotovac je od siline kočenja udarila licem o naslon sjedišta pred sobom. Naočale su joj se iskrivile.

– Vot d fak, san ov a bič… – promrmljao je nervozno Perišić sa zadnjeg sjedišta.

Skoro sam pao u nesvijest kad sam se pridigao i vani na cesti ugledao Čadeža. U maskirnom prsluku i s kalašnjikovom u ruci.

– Natrag, kurčine! Nećete u Knin, Srbendare, Orjunaši, domaće izdajice! – uperio je kroz šoferšajbu kalašnjikov u vozača.

Ministar Fred Matić instinktivno je prekrio dlanovima lice, kao Krleža kad mu je Matvejević rekao da je on veliki pisac samo kad se čitav njegov opus razmatra u cjelini, a ne knjiga po knjiga zasebno.

– Ma, to nije pravi kalašnjikov, to je kazališni rekvizit, uzeo ga je na Dubrovačkim ljetnim igrama. Taj kalašnjikov koristila sam dok sam postavljala u Splitu Šovagovićevu „Ciglu“. Samo vi nastavite vozit – hrabrila je Mani Gotovac problijedjelog vozača.

– Vi bi u Knin išli čitat svoju smrdljivu ratnu prozu, a nitko od vas nije u ratu nije ispalio ni metka! – dernjao se Čadež s ceste.

– Ja sam ispalila! – viknula je Šojat Kući.

– I moj ćaća! Puno metaka! – nije se mogla suzdržati Hrgović.

– U Knin možemo ići čitat samo Tomica Bajsić i ja. Naši stihovi urezani su u ploče na spomeniku poginulim Hrvatima i Srbima na glavnom kninskom trgu. Izrecitirat ću vam jednu od svojih pjesama s tog spomenika. Nadam se da će ona obeshrabriti sve vas jebivjetre, pogotovo tebe Svirac, koji mislite da sad naknadno možete pisati o ratu bolje i trezvenije od nas koji smo u njemu sudjelovali. Tu si pjesmu možete i ponavljat kad prije večere na Dnevniku gledate snimke poginule, palestinske djece. Jako je kratka, lako ćete je upamtit – Čadež je odložio kalašnjikov, skinuo prsluk i gol do pasa krenuo recitirati na upekloj cesti, severovski sjekući desnim dlanom zrak kao da nastupa na „Jutru poezije“:

GRANATA

Može li se napisati pjesma

o tome kako su poginula djeca.

Završivši, ponovo je dohvatio kalašnjikov, uperio ga u vozača i protisnuo:

– A sad se gubite natrag u Vilu Arko i tamo sami sebi čitajte tu vašu ratnu prozu.

– Nećemo! Kod mene ti, Tomice, više ne prolazi taj karlovački patos! Previše sam mu puta svjedočila da bih ga više popušila! Ti si jedan običan samopromotor! Pa i ova sad tu tvoja predstava sa zasjedom…  To je samo elementarna želja za pažnjom jednog razmaženog derišta. Kao da ne znam kako si došao do toga da ti stihove uklešu na spomenik… Spletkama! Na uštrb svojih kolega iz časopisa Poezija – isprsila se Mani Gotovac kao Majka Kuraž.

Na to se Čadež počeo derati:

– Djeco! Djecooo! Oj, djecooo!

Iz obližnjeg grmlja, s čekičem i golemim čavlom, dotrčao je do autobusa Čadežov sin, zimus sam ga vidio kad je došao u Limb po Čadeža pa su otišli u ZKM gledati Snajper. Barem za dvije glave nadvisivao je oca, a i u ramenima je bio puno širi.

– Buši, sine! – toplim će mu, očinskim glasom Čadež.

Dečko nam je čavlom i čekićem izbušio sva četriri kotača na autobusu. Onda su Čadež i on sjeli u stojadin parkiran uz cestu i odvezli se put Knina.

Svi smo ostali u totalnom šoku. Fred Matić zapao je u nešto nalik histeriji. Izbočio je prednja dva zuba i trljao dlanom o dlan kao vjeverica koja među pandžicama svrdla pretvrdi lješnjak.

– Što je tom Čadežu? Nakon polemike s Ivančićem totalno je podivljao. Ja ga više ne prepoznajem – snebivao se Visković. Mani Gotovac popravila mu je nakrivljenu samtanu kapu s kojom je izgledao kao tetak od Loše iz Plavog orkestra.

Vozač se prihvatio sizifovskog posla – skidanja i krpanja probušenih guma. Nitko mu od nas nije mogao pomoći jer se kurca nismo razumjeli u bilo šta u vezi automobila, motora. Osim Perišića. Ali ni on nije bio od neke koristi. Na sebi je imao hlače najnovijeg kroja, kakve je prvi u Zagrebu isfurao režiser Saša Božić, uske na gležnjevima, a lagano naborane otraga na stražnjici. Stalno se bojao, šticao da mu na njima ne ostanu neizbrisive, crne fleke od motornog ulja. Sve dok vozač nije popizdio i rekao mu neka se makne, on će sam pokrpat te proklete gume.

Izludili smo čekajući da vozač svrši posao. Oko tri popodne udarila je po nama teška kiša, oluja. Munja je zamalo zdrmala Perišićev ajfon na kojem je pokušavao ispuniti prijavnicu za novi natječaj Ministarstva kulture za književno stvaralaštvo. Kad se vrijeme malo smirilo, onako izgladnjeli, obrali smo sve žive smokve po drveću oko Oćestova. Visković se prisjećao kako ga je tu davnih osamdesetih Aralica doveo na piknik i čitao mu u rukopisu „Tajnu sarmatskog orla“ dok je iznad njih fakat letio pravi pravcati orao; tad je shvatio da u Aralici ima nešto magijsko, kao i u Markezu.

Odavno se već smračilo kad je vozač zavrnuo zadnji šaraf na kotaču. Pojurili smo u autobus kao u sumrak kokoši u kokošinjac.

U Knin smo stigli oko jedanaest navečer. Nigdje više žive duše nije bilo. Pisci i izmoždeni ministar Matić pokupili su se iz autobusa ravno u hotel na spavanje. Jedino se nabrijani Perišić otisnuo u potragu za kakvim disko klubom. Ja sam u birtiji kod željezničkog kolodvora popio pet duplih loza da malo dođem k sebi. Potrošio sam čitavu dnevnicu na tu lozu.

Onda sam krenuo tumarati pustim Kninom. Ne možeš vjerovat, pomislio sam, da se tu još prije samo par sati proslavljala Oluja. Tražio sam spomenik s Čadežovim pjesmama. Ubrzo sam naišao na trg veličine manjeg nogometnog igrališta na kojem su, kao u nekom SF-u, svijetlile  ploče na podu. Na tim pločama ležalo je ljudsko tijelo u maskirnoj jakni. Izgledalo je kao dio nekog konecptualnog, uznemirujućeg rada izloženog na Salonu odbijenih u Medici.

Oprezno sam se približio izvaljenoj tjelesini i po drugi put tog dana doživio teški šok! To je na svjetlećim pločama ležao moj  stari!

Njegovo hrkanje paralo je tišinu uspavanog Knina. Kad sam se malo pribrao, protresao sam starog za rame. Teškom mukom prevrnuo sam ga s boka na leđa. Tad sam spazio da mu je vojna jakna sva izbljuvana. I nešto se pod tom jaknom micalo, nešto živo. Imao sam osjećaj da će to starom iz trbuha iskočiti Elijen. To bi napokon objasnilo zašto se čitav život ponašao tako vanzemaljski suludo, mahnito.

Raskopčao sam mu jaknu. Starom je na prsima sklupčan ležao mačić. Dlaka između ušiju bila mu je skorena u čuperak, valjda je stari i po njemu malo povratio. Okice su mu bile napola slijepljene, nadao sam ne od rigotine. Piskutavo je zamijaukao kad sam ga pogladio po ušesima. Stari se počeo meškoljit. Promrmoljio je da mu izvadim cigarete iz jakne.

Pridigao se na laktove. Tutnuo sam mu zgužvanu cigaretu među skorene usnice i pripalio mu je svojim upaljačem. Stari je bio jako sjeban. Počeo je trabunjat kako je tog mačića spasio iz grmlja dok se spuštao s kninske tvrđave. Nažalost, nije vidio generala Gotovinu. Ni Ljilju Đomlinu zbog koje je najviše i došao u Knin. Ona ga je liječila u sanitetu u Našicama kad mu je u Lipovljanima metak odvalio pola uha. Jako se tada zapalio za nju. Ona živi tu negdje u okolici Knina, bio je siguran da će je vidjet na proslavi Oluje. Ali, kurac, nigdje je nije bilo. Zato se tako životinjski i obroljo.

– Ali bar smo propisno izviždali Lignju i njegove partizančine. Jako su se nafurili… Baš smo im ga sprčili.  Pokupili su se ko kad parcove zaliješ vodom.

– I doktor Franjo Tuđman je bio partizančina. I to oficir ili koji već kurac. Dobivo je i partizansku penziju u Beogradu – javila me se želja za kontriranjem. Ali brzo me prošla, smilio mi se stari takav onemoćao, s tim mačićem.

Oduvijek sam jako volio mačiće. U djetinjstvu su mi oni bili jedini prijatelji. Jednom je naša stara maca okotila mačiće u ormaru na katu, među mojom robicom. Ja sam ih, mali, našao. Stari je tolko popizdio na mačku što se išla kotit u kući da joj je sve te mačiće podavio u buretu. Dobio sam tada teški histerični napad, danima nisam mogao okusit hranu. Iznemoglo sam govorio starom neka i mene udavi u buretu pa da odem u nebo po ubijene mačiće. Stara se jako zabrinula, pozvala je kolege psihologe iz Doma zdravlja da mi pokušaju pomoć. Histerija, postavili su dijagnozu. Tako se valjda i postaje literat. Sigurno se ne postaje u radionici kreativnog pisanja Zorana Ferića, Jagne Pogačnik ili Marinka Koščeca.

Nisam htio da mi sad te grozne uspomene ponovo zatruju ovo zrno ljubavi što mi se u pripitosti počelo javljati prema starom dok sam ga ovako gledao kako s mačićem leži na spomen pločama žrtvama rata. Shvatio sam da na ljude moraš gledat kao na jadne, u mozak pojebane, ocvale ruine, samo ih na taj način možeš donekle voljet. Zato se svima gade pubertetlije, nitko ih ne voli. Jer su, s jedne strane glupi ko kurac, drski, a s druge pak strane život ih nije još dovoljno načeo da bi se itko sažalio nad njihovim moronlukom.

– Što radiš tu na spomen pločama, šta se nisi vratio sa svojima u Đakovo? – Pripalio sam i sebi cigaretu.

– Krenuo sam čitati sve te pjesme na spomeniku. Ima ih i od onog tvog Čadeža. Loše vidim, pa sam moro kleknut da ih pročitam. Tolko poezije nisam pročito čitav svoj život… Zamantalo mi se u glavi od svih tih stihova. Malo prilego…

Pomogao sam mu da se osovi na noge, pa smo zajedno s mačićem otišli u onu kolodvorsku birtiju.

– Tato, bi li volio da napišem roman o tebi? – pitao sam ga čak pomalo nježno, otpivši pivo. – To sve kako si bio u ratu, izgubio pola uha… Mogo bi se o tome snimit i film, a to je već neka bolja lova…

– Pa, može – spremno će stari. – Al stavi da sam jebo Ljlju Đomlinu u sanitetu u Našicama. Nek stara bude malo ljubomorna. Ona se u ratu za stvarno tucala s gospodom doktorima po zadnjim linijama. Pa onda da bar ja tu medicinsku sestru Ljilju poprčim u tom tvom romanu kad već nisam mogao ovako za pravo. Pa nek unuci čitaju kakav im je dida bio jebač. Al otkud mi unuci, kad i ti prčiš samo ovako po papiru. Nije ni čudo da sam pijan počeo skupljat mačiće po grmljima… Ko one babe bez unuka.

– Valjda će se Slavica iskazat – aludirao sam na sestrinu svadbu koja se sprema krajem osmog mjeseca.

Književna Groupie

*Kupi Književnu groupie! Po povlaštenoj cijeni od 69 kuna, hit knjigu Pavla Svirca, proglašenu kulturnim događajem godine, naručite na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“. Dostava u Zagrebu i Splitu je besplatna i vrši se isti dan.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More