POGLAVNIKOVA “LIJEPA PLAVOJKA” OTVARA STARE RANE

Stari me izludio. Svakih pet minuta nazivao me na mobitel, a ja mu se uporno nisam htio javiti sve dok me skroz nije ubio u pojam tim manijakalnim, uzastopnim nazivanjem.

Pročitao je u “Jutarnjem” u Jergovićevoj kolumni citat o Anti Paveliću, izvučen iz najnovije enciklopedije hrvatskih pisaca. U natuknici o poglavniku bile su pobrojane njegove knjige, a moj se stari najviše napopastio na roman “Lijepa plavojka”.

– Moraš mi to nabavit, nemoj se više ni pojavljivat u Đakovu ako mi to ne nabaviš.

– Što si se toliko uzbudio… Pa nije to erotski roman.

– Šta sereš, briga mene za seks, erotiku. Pjevac mi odavno ne kukuriče… Radije mi daj litru dobrog konjaka nego golu Nedu Ukraden u tangama, to je moje geslo.

– Šta te onda toliko zanima u tom romanu? Ti mrziš knjige… U čitavom životu pročitao si samo Araličinu “Ambru” i “Fukaru”, zapravo prelistavao ih. Ti jedino s pravim guštom čitaš akcijske prospekte iz “Konzuma” i “Lidla” i ponekad novine u birtiji da prikratiš vrijeme dok ne dođu oni tvoji alkoholičari…

– Razbrbljo si se ko Mesić pred Karlom Del Ponte – prekinuo me stari. – Što se tiče “Lijepe plavojke”, ako te to baš zanima, moja je pokojna mama bila plavojka… Jedna od rijetkih u Đakovu. Eh, da su bar tad kad je bila mlada postojale fotografije u boji… – Uzdahnuo je. – Mogao bih ti sad pokazat kako je bila lijepa…

– Zvučiš kao Norman Bates. Mogu te zamisliti da čuvaš njezine pramenove u kutijici od moje narukvice s krštenja.

– U tome ti stara čuva tvoju pupčanu vrpcu. Skoro sam se pobljuvo kad sam to jednom otvorio… Kao svinjsko crijevce sa svinjokolje. To čuvat može past na pamet samo poremećenoj seljančuri iz Bosanskog Grahova – zgađeno je promrsio stari.

– Da… Nije otmjena, plavokosa arijevka kao što je bila tvoja mama.

– Tu su joj prekrasnu kosu partizani odrezali četrdesetpete… Tvoj djed Bajo bježao je tada kroz kanalizaciju da ne završi na Bleiburgu… Godinu dana mama je izgledala kao Milena Dravić u onom partizanskom filmu… onom o tifusarima.

– U redu, objasnio si mi zašto hoćeš čitati Pavelićevu “Lijepu plavojku”.

– Pročitat ću je od korica do korica. I svaka čast tima iz tog tamo vašeg zagrebačkog udruženja pisaca što su Pavelića uvrstili u tu enciklopediju. I nju ću isto kupit kad je budu davali na popust i rate… A Jergović neka pati i plače… Jada se u toj žvrljotini u Jutarnjem i da se boji prolazit kroz Hrvatsku… Jer su ga ti iz Društva pisaca prokazali da je četnik.

– To je sve prokleta zabuna! Vi koji niste u tome ne shvaćate… – uznervozio sam se. – Nije to tako crno i bijelo kao u tvojoj glavi, nije sve podijeljeno na ustaše i četnike… Partizane. To je sve puno imbecilnije nego što se čini ljudima poput tebe koje totalno zaboli kurac za sve hrvatske pisce, a pogotovo za književne kritičare… Otužno. A da nije bilo one trakavične polemike s Jergovićem, opet oko ustaša i partizana, Aralica ne bi uspio onu svoju Ambru i Fukaru prodat ovakvima ko ti, koji bi prije dali lovu za uređenje Miloševićevog groba nego za i jednu knjigu hrvatskog pisca.

– Ti ćeš mene, sroljo jadni, učit o Hrvatskoj i politici! Ja sam u ratu izgubio pola uha dok si ti doma slušao Bajagu i njegovu “Prodavnicu tajni”, naprčila te prodavnica na ćirilici u dupe!

– Ti si mi ispalio rafal u kazetofon… – ogorčeno sam se prisjetio. – Nisam imao ni dvanaest godina… Trebao sam te tužiti socijalnoj…

– Umukni! Šuti! – zagrgljao je uspaničeno stari. – Svi bi samo tužakali… Mater vam jebem udbašku… I taj tvoj Jergović je tajno snimao na toj skupštini pisaca jegulju Banca dok je ovaj navodno govorio da se ona masonski brabonjak Andrić slizavao s četnicima na početku rata… Dobro je Aralica tog Miljenka opisao u “Fukari”… udbaški unuk. Eto, unuče i danas pravi tajne snimke, prokazuje… On ti je uzor! Tako bi i ti! Rođenog oca u zatvor! Dao sam krv, živce, sluh za Hrvatsku!

– Ne urlaj… I meni ćeš sjebat sluh…

– Mrš, pička ti materina… Tuži me! Tuži me da sam ti pucao u kazetofon… Pa ćeš krepat od gladi…

– Zabrijo si – pokušao sam smiriti situaciju. – Ko je reko da ću te igdje tužit…

Začuo sam glogotanje s druge strane mobitela.

– Šta to piješ? – pitao sam dobrohotno.

– Šljivu, šta bih pio.

– Da je meni gutljaj.

– Dođi, pa ćemo se oblit – odvratio je stari smirenijim glasom. – Nije te bilo od jeseni… Odrodio si se od svojih…

– Ma doći ću uskoro, kad završe ispiti. I donijet ću ti “Lijepu plavojku”, nabavit ću je negdje…

– Ajde, to bi bilo lijepo…

– Ali nemoj me jebat s politikom, ratom kad se naroljamo. Ono zadnji put u “Hajduku” ste me ti i oni tvoji htijeli iscepaliriti kad sam slučajno spomenu da je Viktor Ivančić o Glavašu napisao da je…

– Pusti sad to – pitomo će stari.

Ali sad je mene uhvatio neki kurac, naglo su prošikljale davne frustracije.

– Vi ste svi jebene siledžije… – prosoptao sam uspižđeno. – Uvijek si mi prijetio batinama… Razumijem Jergovića da se boji… Ja ga razumijem, ima pravo… Ti i oni tvoji bi ga da dođe u Đakovo izudarali na mrtvo ime! Vi ste svi jebene siledžije!

– Ne bih ga ni taknuo, samo bi ga pljunuo! U bradu! Bio sam u ratu… kurčino jadna… Ovaj je raznesen, onog su tamo zaklali… Logor… Vukovar su… Di bi sve vi šupčine bile danas!? Da su se probili…

– Nemoj… Dobro je, stari…

Opet sam začuo glogotanje s druge strane.

– Ne mogu to više podnijet – prokrkljao sam i prekinuo vezu.

Natočio sam si “Simfoniju” u pivsku kriglu, izmožden. Taj stari sjebava mi mozak, oduvijek… Nastavio sam se u samoći oblokavati “Simfonijom”. Što sam bio pijaniji to mi je više falilo šugavo Đakovo. Oblokavanja sa starim u našem podrumu i u “Hajduku”. Pa ona besciljna tumaranja gore-dolje po korzu u nadi da ću naići na Draženu Mišetu i da ćemo se ponovo potorbati, ali ne u kukuruzištu, nego u njezinoj djevojačkoj sobi… Uzimat ću je odostraga… stojećki. Ona će se, povijena u leđima, dlanovima podupirat o vrata pitoresknog, šokačkog ormara koji tamo stoji još od vremena njezine prabake Julke ili kako se već zvala, a po njoj će, poput kiše meteora, popadat sve otvrdle, užegle dunje s vrha ormara…

Da, dobro staro Đakovo. Nije tamo ni tako loše. Nema tih jebenih nogostupa, tramvaja, kontrolora… Koliko je juha od stare, iz koje poput vudu talismana strši kokokšja nožica s pandžicama, bolja od ovih uljavih bućkuriša u menzi na Savi…

Rastočen nostalgijom kao ormar Draženine prabake Julke crvima, pustio sam si na cede plejeru Shortijevu “Dođi u Vinkovce”.

 Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More