Po meni će se crna jama zvati

BellsNa Dušni dan rano ujutro nazvala me stara. Stari se, rekla je, napopastio da me čuje, a ne zna me sam nazvat na mobitel.

Još nije naučio kako treba rukovati s tom spravom, zna se samo javiti kad njega netko nazove.

–          Ne moram ti ni spominjat da je pijan. Nije se otrijeznio od jučer, do ponoći je pio za dušu svog pokojnog oca u onoj mafijaškoj birtiji preko puta groblja. I sad je, čim se probudio, nastavio po pivi. Piva mu, kaže, pomaže da dođe k sebi. Pavle, sine, ja ne znam šta ću više s njim. Kad mi prekipi, ubit ću i njega i sebe. Zalit ću nas benzinom kad on bude spavao i onda će valjda napokon jednom zauvijek svemu biti…

–          Mama, prestani!

–          Jesam te, sine, probudila? Ideš li redovito na predavanja? – Kao da se naglo pribrala.

–          Ma, nisi me probudila, idem na predavanja. Ajde, daj mi starog da ga skinem…

Stari mi je odvratnim, od cigareta i rakije rasturenim glasom zarevao u slušalicu:

Što to ima u ljudima tužno
Da ulaze u tuđe živote
Tko to živi u prošlosti mojoj
 A još nije umro od sramote

– Šta je, pizdoglavi – zagrmio je u mobitel. – Nisi na Svisvete svom djedu Baji došao svijeću zapaliti na grob. A tolike ti je sladolede, plišane zečeve, sličice nogometaša kupovao… I jednom si mu, svinjo prevrtljiva, obećao da ćeš mu kad umre, zauzvrat svaki tjedan donositi ruže na grob… A sad mu ni na Svisvete ne možeš…

– Nisam mogao… Upoznao sam tu jednu curu, pa sam s njom morao…

– Ti, curu! Ajde, ne seri, ne muljaj ko uvijek… Reci iskreno, nisi došao jer ti se nije dalo, šta ga sereš…

– Ne, stvarno… S fakulteta… Stojka… – Izletjelo mi je.

– Šta Stojka? Kakva Stojka?

– Tako se zove, odnosno to joj je ime, toj curi…

– O, mater ti jebem nedojebanu, jel ti to mene sad još provociraš… Kao, oženit ćeš Srpkinju… Prvo me u rano jutro tvoja sestra jebala u mozak, maltene mi je plakala tu za stolom jer je na kompjutoru pročitala da su tamo kod vas u Zagrebu neku ulicu pored smetlišta nazvali po onom srpskom drogeraškom pjevaču zbog čijih se pjesama ona zamalo prodrogirala…

– O čemu ti to?

– Sjećaš se kad sam na Uskrs uhvatio Slavicu u podrumu kako na vokman sluša pjesme od tog drogeraša Mladenovića i šmrče iz kantice ono moje motorno ulje za kombajn…

– Uf.

– UDBA je to namještala – nastavio je stari. – Srpskim oficirskim sinovima dobavljala je drogu da pišu, pjevaju depresivne pjesme zbog kojih će se naše hrvatske kćeri u osjetljivim godinama puberteta ubijat i neće rađat nove Hrvate…

– Ne spominji mi to – zgađeno ću.

Otac je tada, kad je uhvatio Slavicu u podrumu, sam nadušak popio svo to motorno ulje, samo da bi Slavici dokazao da je luđi od nje i svih tih njezinih špijunskih narkomana i da joj od života može napraviti teško sranje ako je još jednom uhvati da radi nešto slično. Onda je pao u nesvijest, dolje u podrumu počeo je u trzajima izrigavat nekakvu, zastrašujuću crnu tekućinu, a ubrzo mu je, prije dolaska Hitne pomoći, ta tekućina izbila i na onaj drugi otvor, guzni. Jedva je ostao živ. Deset dana ležao je u osječkoj bolnici zbog teškog trovanja. Slavica je plakala i plakala, krivila sebe za to što se dogodilo, i fakat je upalilo, poslije je čak prestala pušit cigarete i pit kavu, samo da otac više nikad ne napravi nešto slično.

– Ima ta srbendara Mladenović sreće što je uopće dobio ulicu, i to još u Hrvatskoj. Ja bih po njemu jedino nazvo onaj naš poljski zahod u koji je moj pokojni otac, tvoj djed Bajo, odlazio srati čak i kad smo u kući namjestili vece školjku. Tvrdio je da mu kad povuče lanac na kotliću, voda zajedno s pišalinom i komadićima govana, zaprska guzicu, pa se svaki put nakon sranja mora čitav tuširat…

– Poštedi me, nisam raspoložen…

– A tu ulicu pored smetlišta, radije bih nazvao po onom tvom Miljenku Jergoviću…

– Nije moj.  Ja volim Perišića.

– Jebote u dupe taj… kako se već zove, Perkan. Voliš ti, znam te ja, Jergovića. Obadvojica volite srat, a da vas još neko plaća za to. Jergović je bar našao prvo Soroša, pa Kutlu, Pavića… A tebi ću čitav život izgleda jedini Soroš biti ja, serošu neradnički, komunjaro lezilebovićka, samo rastvoriš usta ko ptić, pa drugi da te hrani, jebem ti oca, odnosno majku…

– Možda i ja jednom dobijem neku ulicu.

– Ako napišeš slična sranja kao Jergović, neka u tom slučaju po tebi bude nazvana crna jama ispod poljskog zahoda u koju je tvoj djed Bajo srao do kraja života. Sram te bilo, vucibatino, na grob mu nisi došao. Ja kad odapnem, zabranit ću da mi dođeš na sprovod, ko te jebe…

– Daj pitaj mamu kad će mi poslat novce za ovaj mjesec.

– Jesi potražio posao preko onog student-servisa?

– Nema nikakvog posla, i tu Zagrebu je sve u kurcu. Postalo je gore nego Slavoniji, vi tamo bar imate povrća, voća iz bašće i ne plaćate toliko grijanje, vodu…

– A ko će mi okopat bašću, pizda ti materina! Šta ne dođeš bar vikendom pa kopaš! Oću ja kopat sa svojih skoro šezdeset godina dok ti u tom usranom Zagrebu…

Prekinuo sam liniju, nisam ga više mogao slušat. Očito mi je htio uništit dobro raspoloženje. Ne bih se čudio da je ljubomoran što sam napokon na dobrom putu da steknem djevojku. Valjda bi i taj stari konj najradije sve ispočetka. Ali, jebi ga, ne može. Što je proživio, proživio je. Sudeći po majčinim pričama, taj je i u mladosti više pio nego jebao. Ne smijem nikako ponovit njegovu mračnu sudbinu. Moram se ostavit ispijanja jeftine «Simfonije». Moram oprat svu odjeću, gaće, čarape, kupit u Importanneu neki bolji parfem. Moram sljedeći put kad se nađem sa Stojkom, donijeti joj ružu. Ne, ružu ne, izgledao bih s njom kao neka pederska, slavonska varijanta Malog princa. Kupit ću joj bolje onu čokoladu s trešnjama na čijem omotu piše: Že tem, u prijevodu, volim te.

Sišao sam do Limba da jednom kratkom ljutom sperem gorki okus koji mi je ostao u grlu nakon razgovora sa starim.

U Limbu je bio samo Lasić. Pitao sam ga je li on, dok je pisao za Feral, dobivao neku bolju lovu od Soroša.

– Nešto malo – rekao je. – Najviše je pokupio pokojni barba Smoje. Njemu je trebalo puno para za onog njegovog psa Šarka… Đukela pod stare dane nije htjela jesti ništa osim skupe talijanske mortadele, sira ementalera i Milka čokolade s mrvljenim lješnjacima. A i Smoji je trebalo za one njegove španjulete, uvijek mu se španjulet dimio iz usta. Njegova jadna Lepa Smoje morala je stalno trpit duhanski dim, bila je najveći pasivni pušač u državi. Zapravo, Smoje je bio dosta veliki tiranin u tom braku.

– Istina, u Lepinim memoarima sam pročitao i da ju je varao dokle god mu se dizo. A ova mu je još svaki dan u isto vrijeme morala doma kuhat ručak i peglat košulje koje bi on odmah ponovo zgužvao.

– Šta ćeš, to su ti takvi dalmatinski brakovi – pomirljivo će Lasić. – Sjećam se, Heni Erceg pokušavala ga je osvijestiti, znala mu je spočitati, ne možete tako, barba Smoje… Ali ovaj je nije jebo ni dva posto.

– Klasični dalmoški edipovac. Lepa mu je bila druga mama, a ove koje je okolo natezao… to su mu bile kao barbike kojima je kao «dite» mijenjao haljinice u kutu «kantuna».

– Ova kvazi frojdovska teorija pada ti u vodu. Kad je Smoje bio «dite», barbike nisu postojale. Igrali su se sa klipovima oglodanih kukuruza i buhama. I nemoj mi sad samo u vezi tih kukuruznih klipova počet raspetljavat neku falusnu teoriju.

– Ma, zaboli me kurac. Pred početkom sam jedne ljubavne veze, samo na to mislim.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More