Otužan pokušaj snošaja u Vili Arko

S kazališnim kritičarom i pjesnikom Tomislavom Čadežom vozio sam se prema Utrinama kupiti u Offertissimi neki domišljati, a opet jeftini poklon za pisca Boru Ćosića koji je u Društvu pisaca u vili Arko na Gornjem gradu slavio osamdeseti rođendan.

Na auto-radiju slušali smo prijenos čitanja presude bivšem premijeru Ivi Sanaderu. Taman smo prolazili pored zgrade Muzeja suvremene umjetnosti kad je sudac Turudić opalio Sanaderu desetogodišnju zatvorsku kaznu za ratno profiterstvo i za još pun kurac toga.

Prošle su me neugodne srsi svuda po tijelu. Što ako kad-tad i ja slično najebem u slučaju da mi uspiju dokazati da sam se preko teške veze upisao na Filozofski fakultet? Kako ću onda ikome više moći pisati književne kritike? To bi bilo, razmišljao sam, kao da netko optuži književnu kritičarku Jagnu Pogačnik i dokaže joj da se preko veze upisala na fakultet… Sve one njezine kritike, prikazi, antologije domaće proze koje je godinama sustavno ispisivala, sastavljala, pale bi u vodu, bile diskreditirane. Od tih misli blago mi se naježila koža.

– Kaj si se snuždil? – pitao me Čadež, dodajući na Aveniji Dubrovnik gas na papučici. – Žao ti je Sanadera?

Odmahnuo sam glavom.

– Ne da mi se više studirat. Skoro uopće ne idem na predavanja, ne pripremam se za ispite koji počinju idući mjesec… Engleski govorim lošije od ovog Sanaderovog suca Turudića. Najradije bih se vratio u Đakovo i tamo se u Hajduku zaposlio kao konobar. Bar bih uvijek imao besplatno piće, mezu.
– Pa zagrij malo stolicu – bodrio me Čadež. – Ja sam ispite polagao u ratu. Uspio sam diplomirati uz to što sam bio na ratištu. Dolazio sam na ispite u maskirnoj uniformi. Svim tamo trebama curile su sline na mene. Tad sam skužio da se čak i ti slobodoumni komadi s Filozofskog lože na uniformu…
– Bio si, znači, faca.
– Pacifist Robert Perišić bio je na mene ljubomoran kao onaj tetrijeb u romanu Ljubivoja Ršumovića, Zov tetreba. Nije mu preostajalo nikaj drugo nek da se u to studentsko vrijeme pokuša isfuravat na Bukowskog… kao nešto pije, piše, jede konzerve iz menze i cijedi akne pred ogledalom u studentskom domu.
– A i posvađao sam se sa svojom ekipom s kojom sam htio nešto napravit u književnosti, sa Sandićem i Aleksandrom Hut Konom – požalio sam se.
– Boli te kurac. I mene su poslije Perišić i njegova FAK ekipa odjebali čim sam im prestao titrati jaja da su veliki talenti. – Pljucnuo je Čadež kroz napola otvoren prozor automobila.

U Offertissimi u Utrinama, među policama sa kućanskim potrepštinama naletjeli smo na feminističku lejzbo spisateljicu Noru Verde. Rekla je da joj je pun kurac pisanja po slabo plaćenim feminističkim portalima alla Kruh i ruže. Želi se napokon okrenuti sebi, kućanstvu. Došla je ovdje u Offertissimu kupiti deset vrsta, kako je na dalmatinskom rekla, kacavida da njima zakacavida police iznad štednjaka na koje će slagati egzotične kulinarske začine, mirodije.

– Svratite kad nađete vrimena, momci, do mene tu par kantunala podalje na kuvano vino i vegetarijanski Falafel kebab. Stavit ću vam vengola u to kuvanu vino puno šugafraniranih klinčića. A od Falafel kebaba jema da prsti poližete ka kakvi šušuri ujebani…

Obećali smo svratiti. Onda smo na brzinu za osam kuna kupili rođendanski poklon za Boru Ćosića i zapičili na Gronji grad na proslavu.

U vilu Arko ušli smo taman kad se rezala torta na kojoj je gorilo osamdeset svijeća i koja je više ličila na Mirogoj u suton Dana mrtvih nego na rođendansku tortu. Pisac Bora Ćosić imao je na sijedoj glavi slavljenički šareni tuljac nalik špičastom vibratoru.

Književni kritičar Velimir Visković i predsjednik Društva pisaca Nikola Petković pjevali su u glas: “Lijepo ime Bora, Bora, Bog ga živio!”. Iza njihovih ramenena novinarka Maja Hrgović, usta punih viške pogače, objašnjavala je filozofkinji Nadeždi Čaćinović kako je njihov bivši direktor Novog lista Robert Ježić nevin; klela se da ga je osuđeni premijer Sanader grubo iskoristio.

– Dajte, prosim, Majo… – ispod glasa će Nadežda. – Spominjete se kaj da se nevini Ježić dal buzurirat od Sanadera. Prosim, odite si te lovačke priče prodavat tam kod Jegerhorna, lofcima. Ote spat u forcimer.

Slavljenk Bora popuhao je svih osamdeset svjećica na torti.. Zamalo ga je trefio infarkt.

Čadež mu je predao naš poklon – drveni mjerač penisa sa sloganom: “Ako ti i u starosti stoji, dobro ga napoji”. Slavljenik je hladno prihvatio drveni mjerač i zataknuo ga u široki džep prsluka iz kojeg mu je virio primjerak romana Slobodana Šnajdera, Morendo.

– Znači, vaš je potencijalni mjerenik umorendo – pokušao se akademskom, lukopaljetovskom terminologijom našaliti Čadež.

Bora je na to samo nešto nejasno promrmljao, nešto o motivu trulih zubi i impotencije u Krležinim romanima.

Kad sam se uspio izborit za komad torte ulijepljene voskom, sjeo sam na zavojito stepenište vile Arko da u miru pojedem slatki plijen.

Za koju minutu pored mene je sjela neka ženska u crvenoj suknji. Isto je tandarala po torti, ali imala je i punu čašu nekog crnjaka. Započeli smo lagani razgovor, ćakulu što bi rekla Nora Verde. Ženska se zvala Beca Valjarević. Došla je iz Beograda na par dana u Zagreb sa delegacijom srpskih pisaca predvođenih srpskom književnom kritičarkom Jasminom Vrbavac. Dobro joj je došlo i da se malo makne od svog jednogodišnjeg sina kojeg joj uslijed nepažnje pri snošaju napravio neki narkos iz Gornjeg Milanovca.

– Ostavila sam malog kulova kod keve u Požarevcu. Moram i ja malo udahnut vazduha da prosto ne ispalim ko zvečka. Živeo keva-servis! – Podigla je čašu i dala mi da malo otpijem iz nje. – I da sve bude još lepše, potrefilo se da u isto vreme kad sam ja ovde u Zagrebu, matori Bora proslavlja osamdeseti rođendan. To sad, keve mi, treba promačorit!
Još je dodala:
– A i sretna sam da sam umakla tim svojim srpskim kolegama. Pesnik Marinković pravi je udav, stalno nešto testeriše o kao ezgotičnim biljkama koje uzgaja tamo u nekoj selendri pored Begeša. A, keve mi, i ona vaša pesnikinja Darja Žilić što nas je dočekala na kolodvoru nije puno bolja. Ugnjavila nas sa nekim svojim angažmanom u nekoj političkoj stranci sa sedištem u Velikoj Gorici i onda nas je još odvukla u Muzej savremene umetnosti bogu iza tregera, gde su mi noge otpale od hodanja. Horor, brate.

Ustala je i vratila se sa čitavom bocom vina prije nego sam stigao progutati zadnji zalogaj torte. Ulila nam je vino u čaše i počela pričati kako i sama piše. Ulomak iz ispovjednog romana Narkomanova nevjesta objavila je u časopisu Polja. Sad taj roman nudi na objavu uglednoj beogradskoj izdavačkoj kući LOM.

– A, znam… U tom LOM-u je izašla zbirka priča Nema boga u Susedgradu, našeg hrvatskog pisca Roberta Perišića! – oduševljeno ću.
– Nema boga u Susedgradu! – još oduševljenije će Beca. – Prosto sam luda za tim naslovom i baš za tom pričom po kojoj je nazvana cela zbirka. Gde vam uopšte dođe taj famozni Susedgrad?
– Blizu je… Malo prije Samobora.
– Ta me priča kad sam je prvi put pročitala, ono skroz rasturila ko đule… Mislim, ono kako ona dva đilkoša dođu drugaru u poset u Susedgrad i onda mu ovaj jedan, dok ovi idu po vino ili šta, potorba ženu koja u spavaćoj sobi ima jednomesečno odojče, odnosno bebu… Koja vauuuu emocija… Prosto se sad sva baš ono naježim do kože kad se setim te priče… Baš je lafčina taj vaš Periša.

Ušutjeli smo. Nisam znao što bih je dalje pitao. Ona se osvrnula oko sebe.

– Naši pisci u Srbiji nemaju ovako lepo mesto za druženje, prava vila, nema šta… Vi Zagrepčani uvek ste po tom pitanju bili puno otmeniji od nas iz Begeša. Prosto se vidi da ste bili pod Bečlijama, a mi pod Osmanlijama. Nego, gore je još jedan sprat. Jel to isto pripada piscima?
– Aha – rekao sam. – Gore je prije svoje odaje imala tajnica Sonja Manojlović. Sad ju je zamijenila pjesnikinja Ana Brnardić.
– Jel još lepše nego ovde dole u holu?
– Pa je. Ima i raskošni WC, tuš kabina i neke brončane skulpture golog Adonisa, prenio sam joj opis koji mi je dao Čadež. On je tu znao prespavati kad bi mu otišao zadnji autobus za Karlovac. Jednom je pijan pokušao obljubiti plećatog Adonisa, misleći da se radi o pjesnikinji Dorti Jagić.
– Sme li se pogledat?
– Zašto ne. Eno, tajnica Brnardićka roka po torti. Gore sad znači nema nikoga.
– Cakan si… – osmjehnula mi se. – Ajde da uđemo u fazon da mi ti budeš ono kao neki vodič.
– Nou frks – kulerski sam izrekao na engleskom slengu.
– Ponesi i tu bocu ako gore ožednimo od razgledavanja. – Ponovo se osmjehnula, pokazujući sve rednje zube.

Popeli smo se na kat. Ušli smo u prostranu prostoriju u kojoj su dominirala dva masivna stola pretrpana novim izdanjima knjiga i književnih časopisa; to je bilo tajništvo Društva pisaca. Beca je zatvorila vrata za nama, okrenula ključ u bravi. Sjela je na stol uz prozor. Natočila nam vino.
– Dođi – pozvala me.
Prišao sam joj.
– Zagrli me – rekla je.
Zagrlio sam je. Teško mi je disala u vrat; bez sumnje, bila je uzbuđena.
– Jako mi treba ljubavi… – šaptala je. – Puno više nego onoj očajnoj rodilji u Nema boga u Susedgradu.

Prstima je prolazila kroz moju gustu, kovrčavu kosu. Skinuo sam jaknu da me može lakše obuhvatiti. Raskopčala mi je košulju i dlanom trljala malje na mojim prsima. Onda smo se poljubili. Plašio sam se da mi dah jako zaudara, ali pod snažnim upiranjem njezinog jezika brzo sam se opustio i raznježeno prepustio žvaljenju. I meni je trebalo puno nježnosti i ljubavi. Nisam više ni pamtio kad sam zadnji put imao svoj jezik u nečijim ženskim ustima. To je bilo tako lijepo. I ova ženska je razliku od Stojke imala pravilne zube, pa je žvaljenje s njom bilo podatno. Sa Stojkom bi takvo žvaljenje bilo kao da se gumeni čamac sudara na rijeci sa oštrim stijenama. Beca je zadigla suknju sve do butina.

– Podigni me, bre, s nečim… – prodahtala je. – Prenizak je stol.

Grčevito sam svuda sa stola pograbio debele svežnjeve Europskog glasnika, Sarajevskih sveski i nekih ružnih knjižurina nekakve Kruzak naklade. Sve sam to zagurao pod Becinu stražnjicu. Skinuo sam joj majicu s natpisom Bez prekomjernog granatiranja, molim i jagodicom palca prešao po čipkastom obrubu na grudnjaku marke Čik Milanovac. Sladostrasno je zaječala i zatresla glavom poput ne baš pretjerano mlade rejv brijačice na bonkas-špici. Nervoznim prstima počela je raskopčavati gumbe na mojim Levis trapericma. Pokušala mi je hlače naglim pokretom spustiti prema dolje zajedno s gaćama, ali nije iz prvog pokušaja uspjela jer su gaće zapele o moju napetu izbočinu. Morala se dodatno pomučiti. I tek su mi iz trećeg pokušaja traperice zajedno s gaćama spuznule do ispod koljena. Da je u tom trenutku, recimo, snažni Velimir Visković ramenom provalio vrata tajništva, prvo što bi ugledao bili bi moji krležijanski gnjilo-bijeli guzovi. Visković bi u tom slučaju možda zadobio gore traume nego Filip Latinovicz kad je kao osjetljivi pubertetlija upao onoj srednjovječnoj frajli u kupleraj, ne znajući ni sam po što je točno došao.

Beca me sa svih svojih pet prstiju desne ruke počela dodirivati svuda po potrbušju. U jednom trenutku naglo je dlan spustila niže i zahvatila mi mošnjaste kesice kao pohlepni lihvar kad odvaguje zlatnike. Potom sam njezinu ruku osjetio na svom, spisateljski rečeno, Pelikan naliv-peru dobro napunjenom tintom. Stala je odvrtati, pa ponovo zavrtati kapicu, poklopac na naliv-peru. Ubrzo, došlo je do kvara. Tinta se počela obilno izlijevati iz vrška mog Pelikana. Nekoliko kapi špricnulo je i po koricama knjiga
naklade Kruzak. Beca se nije smela. Samo mi je prošaptala na uho:

– Bio si previše uzbuđen, mili… To je meni veliki kompliment… Baš mi je to cakano.

A onda je pogledala u dlan.

– Uh – promrsila je. – Izlio si se kao Dunav za jesenjih kiša.

Drhtavom rukom dohvatio sam čašu i sve vino iz nje izlio u grlo. Ne znam što sam mislio u tom trenutku. Srce mi je bubnjalo u prsima. Valjda je o tom iskustvu pjevao pjevač Luky u onim svojim stihovima o iskrcavanju ljubavi. Nisam imao snage pogledati Beci u oči. Nego sam samo kao tele buljio u onaj njezin
antiratni slogan na majici Bez prekomjernog granatiranja, molim.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More