prvo slovo kulture

Novinar kulture uhvaćen u krađi knjige na Interliberu

interliberdzija 2Zajebao sam, sad me sram uopće hodat po šestom paviljonu na Interliberu. Nisam mogao izdržat, jutros sam pokušao drmnut Bernhardov pamfletski roman „Sječa šume“.

Nacrtao sam se pred štandom Republike Srbije odmah rano ujutro, kad su tek nanovo preslagivali štand. Motao sam se tamo, neodlučan. Dugo nisam ukrao ni jednu knjigu, možda sam ispao iz forme, dvoumio sam se. Uzimao sam Bernhardov roman u ruku, ispod oka pogledavajući u štandericu koja se svako malo saginjala po nove knjige iz kutije na podu i stavljala ih na štand. Sad!, sad!, svako malo sam si govorio. Ali nikako nisam skupljao snage i hrabrosti da knjigu koju držim u ruci samo naglo zaguram pod jaknu, da je zataknem ispod lakta.

Deset minuta sam tako stajao uz štand, kao, jako se udubio u knjigu. Sad je, pomislio sam, to već sigurno ženskoj postalo sumnjivo, sad me sigurno drži na oku hoću li ili neću ukrasti.

U tom trenutku njoj je zazvonio mobitel. Javila se i potpuno mi okrenula leđa. Uživljeno je razgovarala, valjda ju je nazvao momak koji je ostao u Beogradu. Maltene kao da mi je je nudila da uzmem knjigu, u stilu: Evo, okrenula sam ti leđa kukavico, sad valjda možeš uzet tu jebenu knjigu, uzmi šta oćeš, samo se više makni.

Pogledao sam lijevo desno i zavukao knjigu pod pazuh. Kad sam se okretao da šmugnem, začuo sam:

– Gospodine… Vidjela sam vas. Nije u redu…

Oblio me znoj, težak stres…. Šta mi je ovo trebalo, ajme majko, kakva bruka, šta ću sad… Pa ovo je grozno…

– Šta? – pokušao sam se pravit blesav kao nekad u školi kad bi me uhvatili u krađi kreda.

Ženska me gledala s nekom mješavinom prezira i iščekivanja. Ja sam se onda počeo izvlačit na najjadniji mogući način… Da sam novinar jednog, uvjetno rečeno, kulturnog portala… Da sam ovo napravio zbog reportaže…

– Arteist… Jel ga čitate u Srbiji, vidio sam da se dosta čita i u Srbiji… Ja ću sad u današnjem izvještaju opisat ovo kako sam krao, a vi me uhvatili… To će bit hit, to se jako čita kad je tako nešto… To će i vama bit odlična reklama… jer to čita baš ciljana publika. Vidjet ćete, do sutra ćete prodat valjda čitavog Bernharda… Ukucajte u gugl: “Arteist, dnevnik Interliberdžije”, vidjet ćete…“

Ženska je bezizražajno zurila u mene.

– Ako, hoćete, ja vama mogu dat knjigu od svog kolege Pavla Svirca, to se čita…

I onda sam ko zadnja šupčina izvukao iz vrećice Svirčevu knjigu koju sam u podne moro prodat nekoj ženskoj ispred šestog paviljana jer je Svirac u to vrijeme imao zakazanu prodaju u Green Goldu u Radničkoj.

– Ne treba meni nikakva knjiga – ženska će. – Al ako vam je baš toliko stalo do tog Bernharda, uzmite si ga… Nekako ću ga pravdat… Ne smemo ništa da izdamo bez računa… Ako nemate sedamdeset kuna, uzmite ga… Šta ćeš, i kod vas je kriza, beda… A ja mislila da su tu u Zagrebu gospoda…

To me totalno ubilo. Krenuo sam iz novčanika vadit onih svojih redakcijskih 15 kuna… Pružio sam joj to.

– Evo bar petanaest… Pa vam sutra mogu donijet ostatak – promucao sam.

– Ma, nemoj mi, bre, uvaljivat tu sitninu… Ako nemaš, nosi tog Bernharda… neće svet da propadne zbog jedne knjige.

Sad sam je već zamrzio. Htio sam joj nešto spočitat oko Šešelja, to kako im se šepiri po Beogradu i ponovo zaziva Veliku Srbiju. Neka se bolje ona malo pokunji… Ipak je tu, kako kaže Ruža Tomašić, samo u gostima… A ponaša se kao da je gazda. To sam mislio u sebi samo da si malo olakšam ovu odurno brukastičnu situaciju.

Odmaglio sam s tim Bernhardom s teškom gvaljom u grlu. Otišao sam do Čegeca na Meandrov štand. Nisam mogao podnijet da budem sam. Trebalo mi je bilo kakvo ljudsko biće, samo da mi kaže da nije sve tako strašno. Totalno unezvjeren sjeo sam za Čegecov stol. Odmah se počeo žalit na sve u vezi izadavaštva. Onda je vidio Bernhardov roman u mojim rukama.

– „Sječa šume“… Pa to mi u Meandru idući mjesec izdajemo. Dođi po novinarski primjerak… Znaš da tebi uvijek dadem Bernharda besplatno – rekao je lakonski.

Zabio sam glavu među dlanove.

– Šta ti je, oćeš nešto popit? – pitao me Čegec.

Kad sam nakon rakije malo došao k sebi, otišao sam do one saksije ispred press centra vidjet jel mi netko ubacio koju kunu. Našao sam samo neku ceduljicu. Razmotao sam je. Na njoj je kemijskom, nemarnim, skoro pa dječjim rukopisom, bilo napisano: “Jebi se”. Sumnjam da mi je tu poruku ostavio moj suparnik iz kulturne rubrike Večernjeg, Denis Derk, jer jučer od mene nije nikako mogao zasjesti u press centru za taj jedan jedini kompjuter s Internetom.

Željko Špoljar

Komentiraj ovaj tekst!

Primajte teme iz kulture
u vaš inbox

Prijavite se za primanje arteistovog newslettera i jednom tjedno ćete dobiti najzanimljivije teme iz kulture.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...