Njezin obračun s njim

Podrezao sam škaricama za nokte stidne dlake. Ovako uređene, mogle bi biti savršena ilustracija za roman «Skroviti vrt» dubrovačkog klasika Luka ili Luke Paljetka.

Odlučio sam danas nakon predavanja pozvati purgericu Stojku da izađe sa mnom u petak navečer. Ako je istina da me simpatizira, kako mi je na Fashion.hr-u rekla blitvarka Franka, vjerojatno me neće odbiti.

Ah, napokon više neću lutati sam po svijetu kao knuthamsunovska lutalica, malo mi fali da nađem ljubavnu partnericu i da moj suhokarni život prestane biti besmisleniji od eksperimentalnih romana pisca i jedriličara Damira Miloša.

Prije odlaska na Filozofski, odlučio sam na brzinu ući u Limb na jednu ljutu da se malo okuražim.

U Limbu je za šankom sjedila neka dugokosa žena i čim sam zakoračio u kultni kafić, izvukla je odnekud nekakvu čeličnu puhaljku i snažno u nju puhnula. Prema meni je nešto poletjelo.

– Pazi!, viknuo je Lasić alarmirano.

U zadnji tren sam se izmaknuo. Bila je to strelica kakvom su Indosi gađali Mister Noa. Lasić me spasio; zabila se iznad dovratka, fakat me mogla ozbiljno povrijediti da mi se zabila u čelo.

– Oprosti… – začuo sam sa šanka – Mislila sam da si onaj insekt, onaj kazališni krpelj Tomislav Čadež.

U toj dugokosoj ženi prepoznao sam dramaturginju i prozaisticu Ivanu Sajko.

Šutke se vratila za šank i naručila duplu votku. Novinar Lasić pogledavao ju je uplašenim pogledom, skutren iza krigle kao limbovska mačka.

Sjeo sam na stolac do nje, naručio štrukani pelinkovac; od njega mi neće previše zaudarati iz usta.

–       Poznaješ li možda Čadeža? – procijedila je Ivana Sajko, ne mičući pogled sa pune čaše votke.

–       Pa onako… recimo da se znamo. Bio je kod mene pretprošli vikend na tulumu.

Sajko me prostrijelila mahnitim pogledom.

–       Družiš se s tom štakorčinom?

–       Da, pa šta s tim?

–       Rakun mu mošnje izglodao, dabogda u bolnici pod njim paraliziranim rugobna bolničarka govana punu kiblu odmicala, dabogda si sljepačke naočale u kanalizaciji plivajući sa štakorima tražio, daboga mu bivši urednik Šimpraga u dupe kemijsku olovku nabijao, dabogda mu se sova posrala u usta, dabogda ga Filip Šovagović na rođendanski tulum nepozvao, dabogda mu Nikola Petković u onoj svojoj debilnoj kolumni u Novom listu okrutnom kritikom novu zbirku pjesama sasjekao, dabogda se vlastitim pimpekom hranio i otkaz iz Jutarnjeg dobio, dabogda osjetio patnju kakvu ja sad trenutno osjećam… – sipala je kletve kao Ugrešićkina Baba Jaga.

–       Što, bila si mu jamac za kredit?

–       U kritici u Jutarnjem napisao je da usprkos zrelim godinama ne znam pisati. Što ako je netko od moje rodbine u kafiću prelistavao Jutarnji i to vidio… Na obiteljskim okupljanjima morat ću se crvenjet i objašnjavat svakom ponaosob da to…

–       Ma zaboli te.

–       Lako je reći. Tko si uopće ti?

–       Student kroatistike, brucoš. Obožavam tvoje romane «Rio bar» i «Povijest moje obitelji».

Ispila je votku. Kao da se malo smirila.

–       Šta te briga, i Jergovića su iskasapili svi mogući kritičari, pa i dalje živi i piše.

–       A najviše od svega zamjeram tom trulom strvinaru Čadežu što se u tom svom pamfletu okomio na osjećaje trudnih žena. – Sajko je naškubila usne.

–       Da, Tomica ne podnosi trudnice. Na tulumu kod mene stavio si je jastuk pod trbuh i na skaredan način oponašao hod i ponašanje trudnih žena. Misli da su odvratne, da samo žderu, prde, podriguju i da svojim imbecilnim prohtjevima toliko isprcaju muževe u mozak da ovi više nemaju snage podizati revolucije, nego sam ispijaju gemšte i tupo zure u tv-ekran.

–       Odvratna neman. Srce mu je tvrđe od ratnih zločinaca koje sam tako vješto opisala u svom romanu «Rio bar».

Novinar Lasić počešao je strnjiku na obrazima. Nije davao glasa od sebe.

–       Imaš li možda njegov broj mobitela?

–       Čadežov?

Kimnula je zgađenog lica.

–       Ajde ga, molim te, nazovi. Samo da mu nešto kažem pa da mi srce bude na mjestu.

Kolebljivo sam otipkao Čadežov broj. Odmah se javio. U pozadini se čuo žubor vode. Rekao je da je upravo na rijeci Kupi, pokušava dinamitom uhvatiti grgeče.

–       Ivana Sajko želi razgovarati s tobom…

–       Zakaj, kaj hoće?

–       Ljuta je zbog neke tvoje kritike.

Kad sam to izgovorio, Čadež se s druge strane aparata skrhao. Shrvanim će glasom:

–       Tako sam usamljen. Svi mi žele zlo, tjeraju me od svog plota kao kakvo krležijansko pseto. Užasan je to život, tuđa proklinjanja stvaraju oko moje aure negativnu energije, često mi od tog šumi u ušima kao da mi je neko mineralnu nalio u ušnu školjku. Ne znam koliko ću više izdržati tako. Ali što da ti pričam, ionako me nitko ne razumije. Kad će itko mene malo požaliti, u Jutarnjem me plaćaju jedva kopjejku po retku, kod zubara nemam za bijele plombe nego nosim crne kao Hugo iz Marinkovićevog Kiklopa, uvrijeđeni glumci, redatelji žele me nabosti na vilicu…

–       Što da kažem Ivani Sajko? I ona je jako povrijeđena.

–       Reci joj da može plakati, ali nikad neće kao što sam ja. I neka me poljubi, kao što kaže Džoni, ravno u dupe – poručio je i prekinuo je liniju.

– Što je rekao?, upitala je Sajko.

– Da su ti romani bolji od Baretićevog “Osmog povjerenika”, ali da još moraš raditi na sebi.

Dohvatila je čašu i iz čiste je obijesti zafitiljila Lasiću u glavu. On je samo tiho jauknuo.

Pogledao sam na sat. Predavanje na Filozofskom počelo mi je prije pet minuta. Pozdravio sam nabrzinu Ivanu Sajko i izletio iz Limba kao žena-bomba iz njezinog istoimenog dramskog teksta.

Nadao sam se da je Stojka došla na predavanje i da će mi se u kratkom roku ljubavno podati. Zaboli me više kurac za književnost, kritike, književnike. Moram počet malo mislit i na sebe. Moram osjetiti kako je to spojiti se s ženskom u ljubavnom grču. A onda se vratit Sandiću i Aleksandru Vinku Hut-Konu i raditi na probijanju naše književne grupe Utikači. Pa ne bi, razmišljao sam u trku do Filozofskog, ni Mani Gotovac napisala i režirala sve one stvari da nije punila baterije putenim užicima. Kad si suhokaran, na tebe se lijepi samo negativa.

Meni se živi, meni se jebe, meni se putuje. Ali ne preko Društva pisaca kao Roman Simić Bodrožić; želim se sam sa svojom novom djevojkom otisnut u nepoznate krajeve, onako kao pisac i pustolov Hrvoje Šalković čiju prozu profesorica Matanović iznimno cijeni.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...