Momo Kapor: Hronologija bede (1)

Jedanput sam od duga vremena, posle druge boce duboko ohlađenog „Banatskog rizlinga“ (inače, našeg najeftinijeg vina), počeo sam da pravim spisak stvari koje su počele da tajanstveno iščezavaju poslednjih godina iz našeg svakodnevnog života.

Pre no što pređem na taj izuzetno zanimljivi materijal, koji sam namenio kakvom pouzdanom sociologu, psihologu ili esejisti, koji bi imao hrabrosti da se upusti u pisanje psihološke studije o tome kako podnosimo bedu i kakve ona ima posledice na naš duh, moram da kažem da u našim krajevima postoje, uglavnom, tri vrste vina: to su vina od kojih posle boli galava, vina od kojih se povraća i vina od kojih se postaje ciničan i agresivan. Pre no što reši da se napije, čovek koji poznaje naša vina, odlučuje se, najpre, za posledice. Mislim da „Banatski rizling“ uspešno ujedinjuje sve tri vrsta posledica; jedino što od njega ne boli glava ako prethodno u bocu ubacite dva aspirina. Ovo pominjem zbog tog što je moj način razmišljanja o pojedinim stvarima i pojavama u uskoj vezi sa onim što za to vreme pijem. Pretpostavljam da bi jedan „Bordeaux“ iz 1967. Ili „Dom Perignon“, poklonili mojim opservacijama izvesnu resku penušavost i razigranost. Bilo kako bilo (a bio je nesrećni „Banatski rizling“), odlučio sam da sastavim neku vrstu hronologije bede. Isuviše sam dugo živeo u njoj da bih ikada mogao izgubiti izoštreni njuh za njen ponižavajući vonj. Čak i kada je veoma daleko od naših trpeza, onda dok se još svi bezbrižno i lakomisleno kupaju u obilju svega i svačega, ja ću godinu dana unapred sa sigurnošću nanjušiti truli zadah oskudice što se neumitno približava. Primetio sam, naime, da nas beda nikad ne napada otvoreno, oči u oči; taj završni udarac čuva za svoj trijumf – retko je ko ikada zapao u bedu preko noći; ona je lukava i podmukla, nagriza nas neprimetno iz dana u dan, sve dok nas potpuno ne ptčini svojim zakonima, dok nas ne unizi i ne uništi.

Čovek tako teško primećuje sve neutešniju pohabanost svog jedinog odela ako je prisiljena da ga svakog dana nosi na ulici. Prilično dugo drži da sasvim pristojno izgleda u njemu, čak da je na izvestan način i elegantnan, jer odelo ne propada iznenada, ono samo postepeno upija prljavštinu, krza se na šavovima, liže na laktovima, kolenima i turu; jedno za drugim otpadaju dugmad koja se, naravno, zamenjuju neodgovarajućima, različitim od onih što ih je ušio krojač; jedna po jedna nevidljiva mrlja od hrane pada na revere, blede ramena od mnogih kiša i prejakog sunca, a kosa masti ovratnik koji postaje crn i usjajen. Drugi već odavno primećuju ono što vlasnik propalog odela uporno skriva obmanjujući sam sebe; najzad, odelo se doslovno raspada i tek tada, kada čovek konačno postaje svestan neopozive propasti svoje jedine odeće koja ga je nekako održavala u socijalnim sloju kome je do tada pripadao, on je gotov, nalazi se na samom dnu i lako prelazi u bezbrižne odrpance i opasane konopom, u božje ljude, srećan što više ne mora da pretvara. Ili uzmimo, na primer, cipele: ma koliko ih pažljivo održavali svakodnevnim čišćenjem, vidimo ih u pravom stanju tek onda kad kupimo nove. Bacite tad pogled na one iznošene što leže pokraj kutije; dotrajale, ižvakane, smežurane, ispucane, nikakve – kakva promena! Prodavač koga smo zamolili da nam zapakuje stare, jer ćemo odmah obuti nove cipele, uzima ih sa dva prsta, kao crknutu mačku, ne skrivajući gađenje što se našao u dodiru s bedom; osetio je, naime, njen miris! Isto tako ne primećujemo ni gubitak mladosti. Niko, osim nesrećnog Doriana Graya koji se suočio sa svojim portretom na tavanu, nije ostario u jednom trenu. Ali tek kad izvučemo porodični album i naiđemo na svoje fotografije (čak i one snimljene pre godinu dana), suočavamo se sa istinski zastrašujućom promenom, prihvatajući teskobno neoborive dokaze poraza u bici s vremenom.

Jedanput sam na aerodromu u Rimu video grupu putnika iz neke istočnoevropske zemlje. Da sam ih slučajno susreo u njihovoj domovini, ne bih ih ni po čemu (osim možda, po preplanulosti) razlikovao od ostalih njihovih zemljaka, ali usred letnje eksplozije boja aerodroma Leonardo ličili su na malo ostrvce bede. Što je najčudnije, ne primećujući ništa tužno u svom izgledu, držali su se gotovo kočoperno, okruženi (za njih) klasnim neprijateljem, očigledno uvereni da su im i odeća i prtljag poslednja reč elegancije. Naravno, nisu bili svesni smešnih pletenih kofera, preostalih verovatno od pre rata, uvezanih kaiševima i kanapom (jedan čak i žicom), ni jeftinog cica neukusnog dezena u koje su bile odevene njihove žene, ni bednih drvenih igračaka svoje dece, ni prekratkih pantalona što otkrivaju gole gležnjeve, obuće od plastike i patetičnih značaka u reverima iznošenih sakoa; verovatno su se vraćali iz neke zemlje oskudice u svoju domovinu siromaštva, pa kratko zadržavanje na aerodromu Leonardo, gde su menjali avion, na sreću, nije uspelo da im pomuti spokojstvo ljudi koji nisu navikli na bolje. Međutim, ono što je u svemu tome najviše ponižavalo, to je grupna amnezija – kao da su potpuno zaboravili da je njihova zemlja bila do pre rata jedna od najbogatijih država Evrope; prošlost je bila potpuno zavejana upornim, svakodnevnim naslagama sivila. Setih se jedne od najtežih kletvi, pošto sam video njeno ispunjenje: „Dabogda najpre imao, pa onda nemao!“

Momo Kapor

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...