Krpelji na Zrinjevcu presudili hrvatskoj književnosti

pavle svirac čita na ZrinjevcuVidio sam na internetu obavijest da svi zainteresirani u petak u pet dođu na Zrinjevac i ponesu knjigu koju trenutno čitaju. Plus dekicu. Na kojoj će čitati tu svoju knjigu. U društvu ostalih koji će isto čitati knjige koje su im trenutno na lageru.

To je trebao biti uvodni događaj Festivala kratke priče. To me nekako primamilo. Djelovalo mi je kao nekakav odlazak na rovinjsku svingersku plažu za knjiške smorove. Bilo me sram pojavit se na takvoj debilani, ali opet me nešto i mamilo… Čitat zajedno s drugima, vidjet što oni čitaju… Jebeno jadno, ali opet i tako nekako uzbudljivo! Vidjet postoji li neka ženska koja će doći na to. A opet, mučilo me što ako nitko ne dođe osim samih organizatora, Romana Simića i volontera… Ispast ću teški jadnik ako se jedini na Zrinjevcu pojavim s dekicom i knjigom.

Znatiželja je bila jača od straha od bruke. Pokupio sam deku s kreveta, uzeo knjigu Pavla Pavličića Kronika provincijskog kazališta koju trenutno čitam i na biciklu se odvezao do Zrinjevca. Zapravo, bicikl sam parkirao kod HAZU. I otamo s kazališnim dalekozorčićem gledao jel uopće itko s knjigom došao na Zrinjevac. Kad sam vidio da se okupilo nešto ekipe, krenuo sam polako s knjigom pod rukom prema tamo.

Na sebi sam imao kratke, hipsterske bermude. Ispod nisam obukao gaće. Htio sam da neka od djevojaka, dok sjedim raskrečen na deki, ima pogled na moja muda. Koja su mi kao i Bukovskom bila puno veća, moćnija od penisa. Tako ću joj skretat pažnju sa štiva i dat joj do znanja da sam osim za čitanje raspoložen i za snošaj.

Nije mi baš bilo drago kad su na knjiški piknik došli i pjesnik Aleksandar  Hut Kono i Srđan Sandić. Nismo više imali puno zajedničkih tema. Oni su se okrenuli artizmu u stilu Ivane Sajko, a ja pučkoj književnosti u stilu Šenoe i Janka Matka. Položili su svoje dekice uz moju. Sandić je na glavi imao hipsterski šeširić. Za čitanje si je ponio najnoviji roman Ivane Sajko provokativno nazvan Ljubavni roman. Zapravo je to sigurno bila dekonstrukcija ljubavnog romana. Nešto kao Ugrešićkina Štefica Cvek.

Sad mi je pred Sandićem i Konom bilo neugodno što nisam obukao gaće. Morao sam sjediti na deki skupljenih nogu kao fakir. Fak, pomislo sam, ne smiju mi vidjeti jaja, oni bi to shvatili kao mig da krenemo starim, zaraslim stazama, ono kad smo goli plesali, mačevali se kod Štulića u gradiću u blizini Utrehta.

Uskoro mi je dopizdilo sjedit tako skvrčen pa sam se s dekice povukao na travu, samo da mogu na miru ispružit noge bez straha da će mi Sandić ili Kono vidjet jaja. Izvalio sam se na travnjak i raširio svog Pavličića. Čitao sam preko teškog kurca. Šta mi je to trebalo, mogao sam ležat doma i čitat, a ne da mi se tu svako malo neko od ovih okupljenih pisaca tu nadviruje nad štivo u suludoj nadi da čitam upravo njihovu knjigu.

Tako je u jednom trenutku uz moja stopala stao organizator Festivala kratke priče Roman Simić Bodrožić. I nikako se nije micao. Zurio je u područje ispod mog trbuha. Već stoput je mogao vidjet da ne čitam njegovu zbirku priča Nahrani me. Koji se kurac ne miče, pomislio sam. Osjećao sam se kao ona protuha Diogen što je živio u bačvi pa mu je jedan dan pored bačve stao Aleksandar Makedonski i pitao ga ima li kakvu želju, a ovaj mu odvratio samo neka mu se makne i ne zaklanja sunce. Roman Simić je sa svojom kovrčavom kosom dosta podsjećao na Aleksandra Makedonskog. Samo sam čekao da me pita želim li da mi sredi da mi knjiga bude preko neke fondacije prevedena na katalonski. Odvratio bih mu da samo želim da mi se makne sa sunca. Ali on je i dalje stajao nada mnom i piljio mi u trbuh.

– Što je? – pitao sam ga.

– Ma, mislim da ti vidim… dva krpelja – odvratio je zabrinuto.

– Di!? – skočio sam kao oparen i stao razmicati dlake na nogama.

– Di su!? Di!? – urlao sam. – Imam fobiju od krpelja!

– Na mošnjama… – Simić je kažiprstom upro prema mojim slabinama.

Instinktivno sam spustio bermude i zadigao jaja prema gore. Skoro sam se srušio u nesvijest kad sam na desnoj mošnji vidio dvije crne točke.

– Jebem vam! Pička vam! Jebem vam čitanje na travi! Neću moć djecu imat… Krpelji će mi uništit spermu! Tužit ću vas za ovo! Trebali ste upozoriti da ponesemo sprej protiv krpelja! Najebat ćete na sudu, sve dotacije Ministartsva kulture neće vam bit dosta da mi platite sudsku odštetu! Isisat ću vas kao ovi krpelji moja…

K meni je priskočio Sandić s pincetom koja mu je inače služila za čupanje obrva. Ponudio se da mi iščupa krpelje. Nemoćno sam se skljokao na deku. Vrtilo mi se u glavi, krpelji su mi očito već isisali mnogo krvi, jako sam se uplašio.

– Čupaj… spasi me… – prokrkljao sam.

Nadamnom se pojavila i Milana Vuković Runjić. U društvu vampirologa Borisa Perića. Nešto su se došaptavali, a onda sve glasnije raspravljali. Milana se dosjetila da bi ovo s krpeljima na mojim jajima mogao postati glavni dio ovog prokleto dosadnog hepeninga. Neka pred svima upriličimo gatanje… Stari Egipćani su, rekla je, gatali iz krpeljevih nožica.

– Ako, dok će mu Sandić čupat krpelja, nožice ostanu unutra, to znači da će hrvatska književnost zauvijek s obje noge ostat zaglibljena u fondove Ministarstva kulture, bez njih se neće moći pomaknut. Ako iščupa krpelja zajedno s nožicama, izdavaštvo će se oporaviti, Hrvati će početi obilno kupovati knjige domaćih autora, a naglo obogaćeni izdavači primjerenim će honorarima plaćati autore. Prodaja će biti toliko dobra da izdavači neće ni tražiti potpore od Ministartsva kulture, neće se imat volje gnjavit s time – Milana će s prizvukom neke vidovitosti u glasu.

Sandić je pažljivo prinio pincetu mojoj mošnji, kao da će njima uhvatiti krilo rijetkog leptira. Doduše, moj penis se od straha dodatno uvukao u kožicu pa je više nalikovao ličinki iz koje tek treba nastati leptir.

Zaklopio sam oči, strahujući od ishoda. Potom sam osjetio lagano peckanje. I onda Milanin zloguki povik:

– Ostale su nožice unutra! Ostale su!

– Znači i dalje će knjige domaćih autora moći izdavat samo oni koji najbolje izližu jaja ministarstvu – promrljao je Boris Perić.

Od spoznaje da su mi u jajima ostale krpeljove nožice, zacrnilo mi se u očima i izgubio sam svijest. K sebi sam došao u ambulanti u Runjaninovoj, jedva desetak metara udaljenoj od zgrade Ministarstva kulture. Zamolio sam medicinsku sestru da izvađene krpeljeve nožice u kutiji šibica pošalju zamjenskom ministru kulture Berislavu Šipušu. Kao znak da izdavačima krv koju sišu iz Ministarstva više nije dovoljna. Neka si stavi te nožice na radni stol kao podsjetnik na ono što će ostati od izdavaštva u Hrvatskoj ako nešto ne poduzme, ne smisli nekakav čudotvorni plan za koji će mu možda bit potrebne i usluge vidovitog Milana. Možda i Bandića.

Književna Groupie

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...