Ko zna gde ću dočekati kraj godine

I
am
the
designer
of
my
own
catastrophy.

Pisalo je u neonu na fotografiji u magazinu Sex+Design. Kada koncentracija i puls opadnu, prihvatljive su samo slike s ekrana. Reči ne. Kišobrani na vetru, Bruklinski most iz donjeg rakursa, kadrovi iz starih filmova, grafiti neviđenih gradova, reklamni plakati. S tim komuniciram. Slike brzo prođu, imaginacija nema vremena da pobedi. U suprotnom i telefonski razgovor postaje prezahtevan.

Danas sam slala mejlove za posao. Jedan za noćnu smenu u odeljenju za preskliping u nekoj agenciji, jedan za prodavačicu u butiku, dva u kojima predlažem saradnju nekim časopisima kao kolumnistkinja, jedan za dadilju, jedan za šta-god-treba na kruzeru. Iz Zavoda za nezaposlene još nema odgovora da li mi je odobren nepovratni kredit.

Na svaka tri meseca počinjem ispočetka. Ranije sam na to gledala kao na poraz. Sada na to gledam kao princip, fizički zakon maltene. S tim se nauči živeti.

Sve u svemu, ko zna gde ću dočekati kraj godine. U vešeraju na Pacifiku ili u kancelariji sa recikliranim vazduhom i sterilišućom rutinom. Ili neće biti ništa od toga. Možda se mesecima neću pomaći iz ove fotelje. A možda me u narednih sat vremena neka nova vest izbaci iz sedišta plutača na talasima letargije i cinizma. I svet opet bude lep i mlad.

Ne možeš  me ubediti da iskustvo ne podmlađuje. Shvatam da više deonica imam u budućnosti nego u prošlosti svaki put kad neka nova i neotkrivena pojava, osoba, logika, fascinacija, akcija iskoči bez najave. Šteta što te epifanije ne dolaze češće. Između njih stoje dugi dani praznog programa, pun izlog šuštavih ekrana koji emituju sneg. Ali kad dođu – kreni ili umri!

„Tačno je da ja veoma retko mislim; tad se mnoštvo malih preobražaja nakupi u meni a da na to i ne obratim pažnju, a zatim se, jednog lepog dana, dogodi pravi preokret“, pročitala sam kod Sartra u Mučnini. „Upravo zato moj život izgleda neskladan, nepovezan. Na primer, kad sam napustio Francusku, našlo se mnogo ljudi koji su kazali da sam nepromišljeno otišao. A kad sam se iznenada vratio, posle šest godina putovanja, opet se svakako moglo govoriti o lakoumnosti.“ Izbegavam ljude koji sumnjaju u kolekcije sakrivenih preobražaja. Teško je biti blizak s onim ko misli da lažeš.

Ako odaberem kruzer, na brod ću otići poluluda od uzbuđenja. Adrenalin će gurati i najdosadnije zadatke i prvi dani na okeanu proći će lako. Svake večeri ću upisati nekoliko konfuznih rečenica u novi fajl, svečano otvoren pre isplovljavanja, a svako jutarnje pranje zuba proći će uz emitovanje mentalnog trejlera za vraški dobar film. Radiću u kuhinji, na palubu izlaziti dvaput nedeljno i od stajanja ubrzo zaraditi popucale vene i bol u leđima. Loše strane avanture.

Upijaću prizore koje sam dosad videla samo u Godarovom Socijalizmu. (I emisijama Mire Adanje Polak, da, jebiga, ali Godaru više verujem.) Podsećanje na taj film opominje da moje postojanje ima neku puniju svrhu, bez obzira na to što ću na tom brodu biti tek bezlični dekor, uniforma koja pronosi čistu posteljinu iza leđa ruskim tajkunima i norveškim japijima. Poneki hajdelberški profesor putuje sa studentkinjom/ljubavnicom i tupi o geometriji i Huserlu. Svi su tu, dvodimenzionalni i ravnodušni, samo Peti Smit niotkuda da, kao u filmu, zakorači na glavnu ulicu velike barke, odrpana i predivna, i zasvira kao da je pločniku realnog grada, grada koji se ne odriče svojih bednika.

A možda i na tim brodovima ima unajmljenih prosjaka i uličnih zabavljača koji su tu da bi se putnici zaista osećali kao kod kuće? Perverzna halapljivost i još jedna ispunjena želja povlašćenih u potrazi za balansom.

„Šta se zbiva kada treba da smestimo realnost u knjige? A šta ako treba da smestimo realnost u realnost?“ Tako nekako glasi ta replika izSocijalizma.

Kičmu peglam na ljubičastoj lopti za pilates. Zabacim glavu, prospem kosu po podu i umor prođe. Stopala i dlanovi oslobađaju znoj, tope prašinu s parketa i lepe se za njega kao vakuumski kružići s jeftinih lutkica za automobilske prozore. I krv se slije u glavu i nastane velika tišina i misli odu na spavanje.

Kancelarija za preskliping iz druge varijante je uska, dugačka prostorija, ne može biti drugačije. Radna ploča duž desnog zida nosi tri kompjutera, prva dva zauzeta, treći – upadljivo najstariji – ugašen čeka na mene. Klima duva iz dna kancelarije, pažljivo preskačući koleginice-starosedelice, ledeno ciljajući poziciju treće stolice na koju ću uskoro smestiti dupe. Guglamo za Bambi. Ili za Koktu. Guglamo narednih 8 sati. Guglamo dok ne svane. Guglamo dok ne zaboravimo. Odavde do večnosti prostire se zen neodgovornosti i blaženo zatupljenje. Burek pred spavanje. Ništa za sanjanje.

Ako otvorim prevodilačku agenciju ponovo ću uleteti u rad pod velikim pritiskom za najmanje pare. Bolje bi bilo da mi ne odobre taj kredit. Butik, knjižara, prodavnica telefona, svi šalteri ovog sveta, samo su privremeno rešenje. Ništa ne obećava.

Za svaki taj put se moram ponovo izmisliti.

Kad osetim da mi ponestaje energije, sednem na bicikl i potrošim se do kraja. Bar to mogu da kontrolišem. Samodopadljivost je u kontroli. Kad nema ničeg drugog, prihvatam i samodopadljivost. Prevarantski izum, oružje očajnika.

A onda sam juče, vraćajući se iz grada, zatekla dečaka iz komšiluka, petogodišnjeg Cigančića, kako sedi u položaju lotosa na uskom zidiću koji deli dva dvorišta, žmuri i remeti logiku geta. Otvorio je oči na trenutak, video me kako mu prilazim na biciklu natovarenom namirnicama, ali nije podigao nadlanice sa kolena, niti razdvojio prste iz mudre u kojoj sam ga zatekla. Deca se obično stide kada se nađu uhvaćena usred ponašanja koje odudara od propisa sredine. Ali ne i ovaj dečak. On je tu igru igrao sigurno i lako, bez svesti o prestupu, bez straha od podsmeha.

A okruženje je crnotalasno: udžerice i divlje izgrađene kuće u disonantnom nizu, pokvareni kombi nakrivo parkiran pored kontejnera sa čijeg dna mjauk, čopor pasa koji oprezno stupa na nepoznat teren, trudna žena koja prostire veš pred kućom, deca koja jurcaju (dečak je Legija,  devojčica je Ceca) i agresivni triler iz lokalne birtije. I usred svega toga – dečak na visokom zidu koji, izvan svakog konteksta, meditira.

Pitala sam da li mogu da ga fotografišem. Klimnuo je glavom, ravnodušan. Da, mali. Bravo. Hvala.

I tako sam opet znala šta i kako.

 Jasna Dimitrijević

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More