Pavle Svirac, u narodu poznat kao Književna Groupie, pridržava se epidemioloških mjera na sebi svojstven način koji mu je od početka pandemije do danas uglavnom donosio nevolje, ali i poneku neočekivanu ekstazu – kako se to već događa kad maske padnu. Za Arteist je podijelio sedam prilika u kojima ga je maska dovela do incidenta i jednu u kojoj ga je od njega spasila.
1. Kad se obraduješ Kovidu
Krenuo u grad. Ušao u tramvaj. Svi maske unutra imaju. Stao pored automata za karte. Ljudi pogledavaju prema meni, počeli negodovat. Jedan tip došao do mene. Da moram imat masku. Da ugrožavam sve. Kažnjivo je bez maske bit u tramvaju. Ja podignem majicu preko nosa.
– Evo sad imam.
– To nije maska!
– Kako nije, kapljica sline ne može proć kroz to – mumljao sam kroz majicu ugušen u vonju vlastitih pazuha.
Tip nije mogao ništa, imao sam masku.
Na idućoj stanici uđe neka ženska. Stane blizu mene. Kad je vidla da imam majicu podignutu preko nosa, zacrveni se ko kosa Ane Karamarko. Počne panično njušiti vlastite pazuhe, poput psa koji na aerodromu traži drogu u koferima. Mrmljala je somnambulo o nekakvom dezodoransu koji zapravo ne drži tako dugo kako piše na pakiranju, sestra njezina joj je to uvalila preko neke kućne prodaje i evo sad u kakve neugodnosti ju je uvalila, možda i namjerno.
– I dečko me čudno gledao…. Znači stvarno vonjam, recite mi iskreno, zbog mene ste stavili majicu preko nosa? – očajnički mi se obratila.
– Kovid – promumljam smoreno kroz majicu.
Odahnula je. Nisam vidio da se itko kao ona toliko razveselio Kovidu.
2. Kad te pogrešno procijene
Ušao sam s električnim romobilom u dućan da mi ga ne maznu ako ga ostavim ispred. Doguram se do police s vinima, dohvatim bijeli Ribar. Na glavi sam imao masku Mikija Mausa. Neka ženska kaže dečku:
– Gle, sad puštaju i ovu prerano izraslu djecu u dućane… Roditelji su mu sigurno alkoholičari i takvog maloumnog ga iskorištavaju da im ide po alkohol u dućan…
Skinem masku Mikija Mausa. Nek ženska vidi moju hipstersku bradu.
– Glupačo, nisam nikakvo dijete, imam 35 godina. Po vino sam došao za sebe. Samo što nisam ostavio lovu za masku u ljekarni ko ti. To mi je maska od nekog prijašnjeg, davnog maskembala.
3. Kad moraš napasti da bi se obranio
Uđem u pekaru. Neka baba mi ljutito vikne:
– Nemate masku!
– Ne nemam, nisam bijedni malograđanin ko ti, drhtava babo koja se bojiš za svoj život… Nikad nisam nosio maske ko svi vi malograđani pa neću ni sad. Čitav život hodate s maskama. I sad ste sretni kad su vam ih svima nabili na ta prazna lica… Sretni ste da hodate s maskama… Ali ja neću, ne treba mi maska. Znam ono što treba da znam, moja snaga je u tome što sam to što jesam.
Baba ustrašeno ustukne.
4. Kad okreneš sve u svoju korist
Ne mogu dočekat da se sutra otvore birtije. Zasjalo sunce pa već danas otišo u centar, na pločniku ispred Pifa ekipa stoji, kava iz automata. Srebrenku sretnem među njima. Opičena ženska od četri banera. Pozdravimo se, krepiloidno se lupnemo laktovima. Zaštitna maska spuštena joj ispod brade.
– I ti s maskom? Okej, kužim da je nosiš na faci, ali ne kužim vas ekipu koja nosite tu masku spuštenu…
Ona mi se primakne, tiše mi kaže:
– Daj šuti… Znaš da sam već prije svega ovog htjela ić operirat podbradak… A sad kak sam stalno doma visila, jela, podbradak mi se dodatno objesio… Ovak s maskom ga bar prekrijem… Nosit ću tak masku sve do jeseni… Dok bar malo ne smršavim, mislim sad počet svaki dan se na Sljeme penjat.
– Kužim. Ima smisla.
5. Kad zbog maske ostaneš gladan
Vani pljusak, na tramvajskoj stanici sam moro bit s maskom, sva je pokisla. Uđem u pekaru nabrzinu po klipić kukuruzni. Pokušam izreć pekarici da klipić oću, al maska, takva mokra, mi se uz usta prikeljila, ne mogu ništa reć. Bijesno skinem masku, obrišem usta od i jasno kažem:
– Kukuruzni klipić ovaj jedan!
Prodavačica se počne na mene derat da ne mogu masku skidat, ugrožavam nju i ostale, znam li ja koliko je danas zaraženih u Zagrebu! I to sve zbog ovakvih koji maske skidaju nonšalantno.
Uplašio sam se da me ne prijavi kovid redarima. Brzo sam izašao van, natrag na kišu, i nabio opet mokru masku na facu. Umjesto ukusnog kukuruznog klipića sisao sam kišnu vlagu iz maske. Osjećao sam se kao na početku Orvelovog romana “1984.”, kad glavni junak pije iz boce neku ogavnu tekućinu koja stanovnicima suzbija glad.
On je 1984. takvom opisao… E, da se vratit u tu grozomornu 1984… Pa čekat da se snime Gunisi, Indijana Đons, Top Gan… Pa one telefonske govornice, albumi Zagora, Štrumpfova, Snorkijevaca, onda prve epizode Šerloka Holmsa na Granda TV. A, jebi ga.
6. Kad pronađeš saveznika
Skinuo sam popodne zbog vrućine masku u dućanu. Odma prodavačica do mene dojurila da moram masku nosit.
– Hvala na preporuci, ali neću. U saboru je Krišto rekla da jedan njemački znanstvenik tvrdi da maska šteti. Dok god je ona ne stavi, neću ni ja.
– Van!
– Neću.
Ona ode po poslovođu.
– Šta je bilo?
– Neće stavit…
– Tebi ga neće stavit? – poslovođa je bio šaljivi seksist, brkat, crne znojne malje virile su iz kute razdrljene na prsima.
Ali to je za kolummu Jelene Veljače. Svako ima svoj teren. Moj su dućani, blagajne, redovi.
7. Kad si neshvaćeni metroseksualac
Dođem u drogeriju.
– Masku za lice, molim – kažem prodavačici za pultom.
Pruži mi masku za zaštitu od korone.
– Ma ne tu… Masku za lice… Za osvježavanje kože lica nakon ljetnih vrućina… Neku s aloe verom… Ja sam metroseksualac… Stalo mi je do izgleda mog.
8. Kad se poezijom obraniš od napadača
Sa studentima i studenticama rusistike naroljo se u podne votke na Bundeku. Ova jedna studošica, Maša, krenula ljubit kip Sergeja Jesenjina na obližnjem travnjaku. I druge studentice joj se pridružile, svaka je u usta ljubila Jesenjina, žudno, ruski, pohotno.
Pojavio se kovid redar.
– Šta to radite! – izderao se.
– Pa valjda imamo pravo ljubit kip muški, kad već ne možemo zbog korone ljubit muške od krvi i mesa… A i ovaj je nekako bolji… Pravi pjesnik… I nikad nas neće iznevjerit s nekom drugom s Tindera ko što danas rade… – odvrati mu Maša.
Kovid redar se zamisli. Izvadi knjižicu na čijim je koricama pisalo Upute za postupanje kovid redara. Listao je, tražio paragraf o tome smiju li se ljubit, dodirivat kipovi.
– Ajde da vam smanjim muku, zaštitit ću Jesenjina, svog subrata poetu – kažem ja redaru, izvadim svoju iznošenu masku, stavim je Jesenjinu na facu.
– Eto, sad je zaštićen – kažem.
Kovid redar vidno se umirio.
– Ovo je povijesni trenutak, Jesenjinu ni car ni komunisti nisu mogli stavit brnjicu na usta, a stavio mu Svirac, također kao Jesenjin pjesnik sela! Skidaj mu to! – naroguši se pijani, ludi student Aljoša.
– Neću… – kažem.
On prema meni. Nešto mu u ruci bljesne, kao oštrica nekakva. A ja se krenem Jesenjinovim stihovima branit, iz pjesme Pismo majci:
“U sutonu plavom da te često
Uvijek isto priviđenje muči:
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči.”
Svi mi zaplješću kolko sam to izražajno izrecitiro. I Aljošu sam ganuo. Vratio je sječivo u korice. Poezija je pobijedila finski nož. Pa će i koronu.
*** KUPI KNJIŽEVNU GROUPIE! Komplet knjiga Pavla Svirca, Književna Groupie i Strovaljivanje, kupi samo sada za 140 kuna. Dostava je besplatna i ekspresna, kao i Arteistov blokić koji ide uz svaku narudžbu. Naruči na info@arteist.hr