Kako mi je Veljko Barbieri pomogao u karijeri

zeljko spoljar i veljko barbieriZavršio je Festival DokuMa. Vratio sam se u Zagreb, odnosno Utrine. Izašao sam s kćerkom u park.

Tamo su me dočekali ocvali roditelji s kojima sam u tom parku pročamio dane i dane maštajući o tome da postanem gonzo novinar. Totalno su se oduševili kad su me spazili, kao da sam rekao da ću ovaj put ja platiti dućansko pivo, a uopće nisam.

– Ej, stari, čujem da si se pošoro s Dežulovićem, di ti je zavoj, vidil sam ti ga na fotki – napregnuto će Perić.

– Skinuo sam ga jučer, oprao sam ranu u moru. Bolje nego da mi se zagnoji pod prljavim zavojem.

– Buš tužil te s festivala? Oderi ih stari za lovu – savjetovao me Tomica.

– Ak ih tuži onda bu se pročul da je druker. Više ga niko nikad ne bu pozval na nikakvu feštu, ne bu više nigdje besplatno panjal, cugal – kontrirao je Ivek, murjak po zanimanju.

– Ma da, to sam i ja skužio, ako ih tužim ko će me više igdje zvat – primio sam dućansku pivu koju mi je u znak dobrodošlice tutnuo u ruke Tomica.

– I, kakav je Dežulović? – zanimalo je Kokota koji je krajičkom oka pratio dvogodišnjeg sina kako se, poput zvijezde na vrhu klimavog božićnog drvca, opasno njiše na vrhu penjalke.

– Bezveze.

– Ko ti je bil najbolji tam, s kim si se skompal? – Perić mi je svojim upaljačem otvorio pivo.

– S Veljkom Barbieriem – bez razmišljanja ću. – Dežulović i svi drugi su za njega goli kurac. On zna znanje, nije se dao ukalupiti u korporacije ko oni glupi FAK-ovci… Brijali su kao neku alternativu, a zapravo samo gledali kako će se ubacit u mejnstrim. I ubacili su se. I sad moraju rintat po korporacijama di im se svaki dan mač otkaza klati nad glavama, smanjenje plaća. Dok Barbieri brije svoje, piči od festivala do festivala, njega ne možeš sjebat. U onoj basni o cvrčku i mravu, Barbieri bi bio cvrčak koji vječno svira, pjeva, gluvari i nikad ne najebe zbog toga, dok su bivši FAK-ovci mravi koji vječno za nekog moraju rintat, vazda za nekog odrađivat posao, pa makar to bilo i šiljenje olovaka u referadi Društva pisaca.

– I skompo si se s Barbieriem, fakat? Pa jel ti otkrio neke tajne zanata? Da i ti kreneš njegovim stopama, sad kad ti je napokon krenulo – ubacio se Kaba.

– Pa je… Poveo me u svoj apartman, pokazao mi akvarij s nekom totalno ludom zlatnom ribicom… Ulovio ju je u nekoj pećini po kojoj su nekad brijali Rimljani. U poluzajebanciji mi je rekao da on svaki tjedan zamisli na koji festival želi ići i ta ribica mu to ispuni. Onda mi je onako za ozbiljno savjetovao da ako želim brijat po festivalima, da se moram ubacivat u sve žive medije, televiziju pogotovo. I to ne u one luzerske emisije o kulturi, nego one udarne, o kuhanju ili self helpu. Kad te skuže da si po telki, počnu te svuda pozivat – otpio sam.

– Dobro ti je čovjek i reko – ozbiljnim će glasom Čola. – Ubaci se di god možeš, od samoborskog radija na dalje, na sve pristani. Ovo je šugava Hrvatska, tu se samo to puši… Da te ima po televiziji.

– Barbieri mi je u tom svom apartmanu s pogledom na more ponudio da stavim ruku u akvarij, dotaknem ribicu po peraji i u sebi poželim u koju emisiju hoću da me pozovu kao gosta – pohvalio sam se.

– I jesi fakat zaželio? – razrogačio je oči Kaba.

– Aha… Da me pozovu u onu Tri, dva jedan, kuhaj. Kul mi je ona tamo moja imenjakinja, Željka Klemenčić. Ona je nekad u kulinarskim prilozima Jutarnjeg pisala jebene recepte za mamurluke. Najlegendarniji mi je onaj da se u ajmpren juhu stavi tri velike žlice bučinog ulja, to mi je fakat pomagalo. Željku sam smatrao dobrom vilom svih mamurlukaša. Al nikad mi nitko nije dao tako dobar, a jednostavan recept za mamurluk kao Barbieri. Sažalio se kad me vidio kako sam čitao jutro bljuvo u more nakon što sam se s Raspudićevom ženom Kikom zaroljo na njenoj dvadesetogodišnjici mature u tamo nekom restoranu Mirakul na plaži. Kiko je totalno nekonvencionalna. Došla je na maturnu večer u najobičnijoj majici od Ramonesa i starkama… Oko nje se sve te Blitvarke upicanile za bal, a ona u Ramones majici, puca joj. Ona mi je uz Barbierija bila najbolja na tom festivalu…

– Zakaj je tebe vodila na svoju maturnu? – znatiželjno će Kaba.

– Valjda ono kao da me odobrovolji da ne podignem tužbu zbog onog jebenog pada platna… Ona je isto u organizaciji tog festivala, stalo joj je da ne propadne.

– I koji ti je to recept za mamurluk dao Barbieri? – sneno će Perić.

– Poližeš najobičniji ugljen… Iz podruma ili di ga već nađeš. Ugljen ti uništi maligane u želucu i onda ponovo možeš pit kolko hoćeš – odvratio sam.

Osjećao sam se baš nekako važno pred ekipom očeva u parku, jeben osjećaj. Tolko sam se opustio da sam počeo kao nešto pokušavat tehnicirat s loptom koja je bila uz vrećicu s pivama. Nekako sam nezgrapno pokušao kao nešto frajerski tehnicirat… Spotaknuo sam se o loptu i s pivom u ruci zateturao prema ljuljačkama. Jedva sam održao ravnotežu. Malo pive prolilo mi se po promotivnoj majici DokuMa koju mi je prvi dan poklonio pijarovac Joze Vujčić ne bih li što pozitivnije pisao o festivalu. Mobitel mi je odletio na travnjak. Zateturao sam za njim u nadi da se linija nije prekinula, pucao me neki predosjećaj da se radi o važnom pozivu. Podigao sam mobitel s trave.

– Da, halo? Molim… – govorio sam u zvučnik kao kapetan koji u oluji pokušava sa zaljuljanog broda uspostaviti radio vezu s kopnom.

Predstavila mi se neka ženska s HTV-a, Barbara. Da li bih želio u petak gostovat u Šimlešinoj emisiji, tema je poremećaji osobnosti.

– Mislite ono kad zabriješ da si nešto što nisi? – pokušao sam se praviti šaljiv, neobavezan.

– Da, da…

– Tko vam je dao moj broj? – zanimalo me.

– Veljko Barbieri. Ako ste zainteresirani, sutra bi se u bilo koje doba trebali negdje naći za brifing…

Dogovorili smo se naći sutra u sedam u bircu preko puta HTV-a. Kad sam prekinuo liniju, poskočio sam od sreće u zrak. I baš dok sam tako u skoku gotovo pa levitirao pola metra od zemlje, u glavu mi je doletila prazna ljuljačka. Neki ju je klinac predivlje zaljuljao u afektu igre. Pogodila me skoro na ono isto mjesto gdje mi je u Makarskoj palo filmsko platno na vugla. Ali bolio me kurac, svako dobro za neko zlo. To je ta šimlešanska ravnoteža u prijateljski nastrojenom svemiru: kad ti se dogodi nešto jebeno dobro, moraš računati da će te brzo sustići i neko zlo. Kao i ono u Makarskoj: festival, krkanje u hotelu, cuga, zajebancija, zanimljivi dokumentarci – i onda puf, platno na glavu. Sad gostovanje kod Šimleše i odmah ljuljačka u glavu.

Baš ću i o tome porazgovarat s Brunom u emisiji, zanima me što on misli o tome. Možda će mi dati i neki koristan savjet, provjerit ću ga je li fejker ili ipak zna znanje. Pitat ću ga može li se biti cvrčak kojem nikad ne dođe zima. Vjerojatno može, Keithu Richardu pošlo je za rukom sjebati taj mit o cvrčku i moronskim, radišnim mravima: kad god bi došla zima Keath bi, poput laste, odletio na Karibe gdje uopće nema zime i tamo s mještanima nastavio tamburati po svojoj svirali od jutra do mraka. Možda je Keith inspiraciju za taj ptičji bijeg dobio u Bibliji, tamo jasno piše: „Što se toliko bojite za svoj kruh, pogledajte ptice, niti oru niti žanju, a zoblju“. Pa da, taj dio u Bibliji itekako se suprotstavlja toj šugavoj basni o cvrčku i mravu koju sam iskonski zamrzio još onda kad mi ju je baka pričala u kinderbetu, odnosno mravljim jezikom rečeno, kolijevci…

Tražit ću od Šimleše savjet šta napravit da ne završim kao FAK-ovci: da mi uvale neku kakvu-takvu lovicu, al da me zauzvrat zatoče u neku ušljivu korporaciju i puknu mi samo tri tjedna godišnje i da moram nadrkavat neke totalno kretenske tekstove ili uređivat knjige za maloumnike, odnosno za sistematsko poglupljivanje naroda.

– Pozvan sam u Šimlešinu emisiju! – poviknuo sam.

– To stari, rasturaš! – Kaba mi je dlanom dao pet. – Znači, Barbierijeva ribica je jebeno darežljiva… Tražio si je Tri, dva, jedan kuhaj, a ona ti je dala Šimlešu… Totalno rasturaš, ludilo! Samo piči, stari! Doživljavaš svoju špicu! Daj nek mene neko ljuljačkom pogodi, nek mi se u firmi sruši onaj jebeni kompjutor na glavu!

Željko Špoljar

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More