Kako je propao suvremeni muškarac

Olive KitteridgeProšlu jesen navršio sam četrdeset godina, a osjećam se kao da mi je duplo toliko. Život me umorio. Prije sam radio kao novinar u Vjesniku, a nakon što je Vjesnik propao, propao sam i ja.

Svačim sam se bavio otkako sam shvatio da prašinarenjem po konferencijama za novinare više nikad neću platit račune. I to dvoje djece… Krepao sam skoro dok ih nismo doveli do toga da se sami obuku. Ovog mlađeg i danas moram sam hranit, gurat mu žlicu u usta. Al neću sad jadikovat, svi smo u istom kurcu.

Neki dan javila mi se kolegica koju znam iz boljih dana, urednica portala. Pitala me bih li za Arteist išao na četiri dana u Makarsku pratit njihov Festival dokumentarnog filma. Imam plaćen hotel, polupansion. Dnevnice mi nikakve ne može dati. Kratko sam razmislio i rekao da može. Tek poslije sam shvatio da sam se možda uvalio u sranje. Već skoro tri godine nisam napisao ni retka, ako ne računam sastavke za prvi osnovne koje pišem ovom starijem sinu. Da sve bude još gore, kad je čula da sam dobio besplatan hotel u Makarskoj, žena me napala da po svaku cijenu moram mlađeg sina povest sa sobom.

– Otkad se rodio nije bio na moru! Čitavu zimu imao je problema sa sinusima, znaš da nam je doktorica rekla da bi mu more najbolje pomoglo da ispuše sve to iz nosa!

– Ali ja tamo idem radit! Morat ću gledat filmove, svaki dan pisat po jedan tekst…

Glas mi se, kad sam skužio kako me opet stjerala u kut, istanjio do pijuka.

– Sebični vole! Samo na svoju guzicu misliš… Ovo bi ti bila izvrsna prilika da se malo povežeš s njim! Dvaput mi je već rekao da mu fali tvoje ljubavi i pažnje i da misli da Josipa voliš više nego njega! A kako sam mu mogla reći da Josipa voliš više samo zato što je stariji, pa sam jede i oblači se i dodaje ti daljinski kad se izvališ na krevet! Ma vodit ćeš Zorana ili ni ti ne ideš na taj festival!

– Ma, onda neću ni ići… – malaksalo sam izdušio.

– I ne moraš. I bolje ti je da tu ostaneš i tražiš posao na burzi. Dolazi ljeto, sad će tražit opet sezonske radnike. Nemaš više dvadeset godina da se povlačiš i piješ po festivalima.

– Ali već sam dogovorio! Ne mogu sad zajebat! Soba mi je rezervirana! – zapijukao sam opet.

– Onda idi. Ali samo zbog Zorana. I pazi da u moru dobro iščisti sinuse. Natjeraj ga da duboko zaroni. Moći ćete se kupat u moru, čitav tjedan će bit preko trideset.

I evo me ovdje nad ženinim laptopom na kuhinjskom stolu, ona je na poslu, stariji u školi, a ovaj mlađi sjedi na kauču i preokreće u rukama masku za ronjenje. Pola stvari mu nisam spakirao. Ni sebi. Znam da kad dođem dolje u Makarsku, tek ću onda skužit šta nam sve fali. A imat ću jedva dvjesto kuna u džepu. Najgore mi je što će na tom festivalu biti i koncerti, svirat će Pipsi i Kawasaki trip između ostalih.

Ripera i znam iz nekih prijašnjih priča. Jednom sam s njim radio i intervju za onaj TV prilog Vjesnika. Da bar on povede kćerku. Bar bi mi se mali imao s kim igrat. Na rivi će prašiti Pipsi i Kawasaki, a ja ću morat uspavljivat Zorana u hotelskoj sobi. Očekuju me Tantalove muke, sad mi je to jasno. Uopće mi se sad ni ne ide dolje. Što ako će se Zoranu povraćat u busu na onim zavojima do Makarske? Gdje ću stavit vrećicu nakon što se izriga u nju? Jednom je tako meni jedna ženska do koje sam sjedio u busu u panici tutnula vrećicu s kćerkinom rigotinom, dok je ona njoj brisala uznojeno čelo. Išao sam na onaj bajkerski festival, bolio me kurac čak i za tu rigotinu, bio sam mlad…

I kako ću pratit sve te dokumentarce? Zoran ne može mirno sjedit u kinu ni kad je crtić. Kome ću ga tamo uvaliti na čuvanje? Možda će imat na festivalu tih volonterki, pa bi njima mogao. I kud baš dokumentarci? To će sigurno bit sve neki crnjaci o tome kako svijet ide u totalni kurac. Kao da to ne znam i bez njih. Dovoljno je da samog sebe snimam na kameru jedan dan i eto ti dokumentarca o propasti suvremenog muškarca. Uz svoju muku vjerojatno ću morat gledat i nečiju tuđu i onda još o njoj pisat. Nadam se da će bar hrana u hotelu bit dobra. Ali i to će mi prisjest jer ću prvo morat nahranit Zorana. A on ne jede ništa osim pomfrija i kečapa. Morat ću molit konobara da mi peku taj pomfri za njega.

Dosta sad, trebam krenut. Možda ipak ispadne sve okej. Bit će mi drago ponovo vidjet Ripera. Po par emisija u kojima je gostovao vidio sam da se dosta skulirao i baš zabrijao na očinstvo, uživa u tome. Ali on ima pristojnu kćerku koja svira, a ja ova dva muška koja jedino puštaju zvuk prdeža i podrigivanja na nekoj aplikaciji na ajfonu. Muški su stoput zajebaniji za odgoj…

Moram ipak malo pozitivno razmišljat, inače neću ni krenut. A nisam se iz Zagreba mrdnuo zadnjih pet godina. Možda sam i zbog tog postao ovako sjeban, depresivan. Osim toga, ajde, napokon ću se vratit pisanju. I to novinarstvo se dosta promijenilo zadnjih godina, došlo je u modu ovo neko takozvano subjektivno novinarstvo. Tako su mi rekli i da za Arteist pišem, onako iz svog rakursa, osobno. Neka se osjeti da tekstove piše živ čovjek od krvi i mesa.

Lako mi se ufurat u to. Mogao bih o sebi napisat tisuću kartica. U Vjesniku nikad u tekstovima nisam smio sebe stavljat u prvi plan. Jednom sam pokušao uvalit to „ja“ u tekst, pa mi je urednica to odmah izbacila i rekla neka pišem novinarske tekstove, a da autobiografsku prozu ostavim za… kad dobijem otkaz.

Radovan Nazor

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More