Jurica Pavičić vikao na tete na bundečkim Danima vrtića

dani vrticaPo prvi put sam se morao konfrontirat sa svojom gazdaricom, toliko izravno da sam u punini mogao osjetiti njezin zadah po ustajaloj, u frižider nespremljenoj sarmi.

Moja stara nije joj već drugi mjesec uplatila na račun stanarinu. Valjda je zaboravila zbog te usrane sestrine nadolazeće svadbe. I sad mi je ta gazdarica, koja je prema meni inače bila vrlo ljubazna u rijetkim prilikama kad bismo se vidjeli, počela baš žestoko srat. Između ostalog, rekla je da su je neki susjedi zvali na telefon, žalili se da iz mog stana nešto nepodnošljivo smrdi po govnima. Ja sam je uvjeravao da to zaudara kiseli kupus, majka mi ga je u kaci poslala iz Đakova, treba mi da se napucam vitaminima, boležljiv sam, naškodila mi je nezdrava hrana iz menze, ono odurno konzervirano povrće iz zamrzivača, kojim nas dan za danom šopaju, tove kao prednovogodišnje gusane.

Gazdarica je htjela ući u stan, provjeriti što se događa, to je ipak njezino vlasništvo, tu je nekad živjela s mužem prije nego je taj tifusar riknuo, i razmnožili su se ona i on čak u ovom stanu, tamo negdje šezdesetih nekakvog sina su dobili, taj je sad tko zna gdje, negdje u Švabiji koliko sam shvatio iz naših prijašnjih, smirenijih razgovora.

Nakon suprugovog riknuća, moja je gazdarica preselila u Dubravu, zapravo još dalje, u Dubec. Na venoznim nogama morala je doklaparat do mene u Plitvičku jer, eto, već drugi mjesec nema nikakve uplate na njezinom bankovnom računu.

Totalno me rastrojio taj njezin nenadani dolazak, nisam znao kako da postupim, banula mi je u rano jutro kao policijot. Nije mi padalo na pamet pokušat je umirit s onih tristo pedeset kuna dobivenih od Postnikova. Pa stara je trebala vodit računa o toj stanarini, takav je bio dogovor! Nisam mogao doći k sebi da je moja, inače jebeno savjesna stara, najednom tako podbacila…

Poručuje li mi ona nešto time?, uspaničio sam se. Da li su joj moja seja Slavica i njezin brak važniji od mene? Smračilo mi se pred očima od same pomisli… Tako to, znači, izgleda kad majka digne ruke od svog sina polurazmetnog. Plakalo mi se, osjećao sam se kao siroče, kao Oliver Twist i Nikolas Niklbi zajedno.

U jednu ruku osjetio sam navalu mržnje prema staroj, a u drugu neki teški žal izmiješan s ubojitom nostalgijom zbog gubitka majčine ljubavi i pažnje što mi se u ovom trenutku činilo poput neke male smrti, ili čak pripreme za onu pravu smrt, potpuno iščeznuće svega.

A gazdarica mi je srala i srala na kućnom pragu, živinskom upornošću, odrješito zahtijevala stanarinu, jer ona zbog ovog kašnjena nije ni svoje račune platila na vrijeme. I stalno je i dalje skoro pa nasilno pokušavala prijeći preko kućnog praga.

Kako sam je mogao pustiti? U stanu sam imao pravu kozu od dlake, krvi i mesa. Pod je posvuda bio posut njezinim brabonjcima kao vrt popadalim, gnjecavim zerdelijama tamo kod nas u Đakovu, pred jesen. I još uz to skrivao sam vojnu kacu s okamenjenim govnima u ostavi u kojoj je gazdarica nekad držala zimnicu u teglama za sebe, svog pokojnog muža i tog sina koji je sigurno, kao i ja nekada, avaj, više volio jesti smrdljivi parizer i paštetu, nego tu brižnom majčinskom rukom spravljenu zimnicu.

U svoj toj nevolji naglo me uhvatio trak lucidnosti, skorenožutotabanastu sam nesretnicu ljubazno pozvao na kavu u Limb, naglašavajući da ću ja počastiti i to ne običnom kavom, nego onom sa šlagom. Sa šlagom! Odmah se smekšala. Ipak sam dobro poznavao psihologiju tih lakomih baba koje se na sve besplatno bacaju vješto kao Frljić na provokativne teme.

Vani je bilo sunčano, toplo, pa smo sjeli na terasu Limba. Rekao sam konobarici da nam u te jebene kave nafrlji po duplu porciju šlaga, neka se baba šlagira, u sebi sam pomislio.

Srk po srk kave, ja sam se gazdarici počeo jadati: da mi stara ne šalje lovu zbog sestrine svadbe, da me na fakultetu jebe u mozak ta kurčeva, kapitalistička bolonja, da imam problema s djevojkom, politikom, da sam općenito teška šupčina. Baba me gledala naizgled sažalnim pogledom, ali tko zna kakve su joj se misli krile iza toga. Počela mi je govoriti: ti si mlad, pa ti je teško, a pogledaj mene… Stara, bolesna, sama, penzija tanja od Linićevog korijena kose. Ali ne da se, radi svašta, pegla, pere po kućama, bedina, evo dvaput tjedno na Ravnicama sprema stan i onom s televizije i iz novina, Nini Raspudiću.

– Spremate stan Raspudiću? – živnuo sam kao živinče.

– Nek kaj da spremam – drčno će. – Sam se još vu subotu morala odvleč s njim na Bundek. Bil je nekakav Dan vrtića. Iz cele su se Hrvatske natecali s tatekima… Ko bu duže držal loptu na glavi, ko bu brže trčal s nekakvom kantom vode vu ruci… Pa su onda posle nosili ti stari konji jedni druge piškolonca, tete iz vrtića su ih naterale na to, kak da su namjerno iz njih htele nadelati norce…

– I Raspudić se natjecao? – strignuo sam ušima.

– Bormeš je, fejst… S onim novinarem iz Dalmacije, proćelavim… Kak se ono zove…

– Baretić?

– Ne, ne on… Onaj kaj je furt nekaj ozbiljan i uvek o škverovima nekaj piše vu Jutarnjem…

– Jurica Pavičić?

– E, taj – radosno će baba. – Kak dva mulca su se utrkivali ž loptom na glavi. Kak dva maksimirska tuljana. Kaj te tete iž vrtića znaju nadelat fakine od ozbiljnih ljudi…

– Ko je pobijedio, ko je bio brži?

– Prvo je moj Ninek brže trčal jer bormeš ima puno duže nogare od tog Dalmatinca. Al onda je Dalmoš počel nekaj kričat kak majmun, „izvrsnost“, „Izvrsnost“, tak se nekaj deral, počel je urlat da je danas važno samo ko bu bil prvi, najbolji, da ih na to potiču tu već u vrtiću, da se tak odvajaju bolji od lošijih… I da je ministar Jovanović, prek teta u vrtiću, sad to prenesel i na roditelje, organiziral ta natjecanja kak vu nacizmu, da deca vide čiji je roditelj bolji, izdržljiviji, koji brže trči, žonglira, pa bu se i po tom selektirala deca. Bu rekli tvoj je tatek papak, si videl kak mu je škemba ispala dok je trčal, zapraf dok se gegal kak trudni pingvin…

– A šta Raspudić na to?

– Stal, šuti i gledi. Izvadil si je one svoje slikice nogometaša kaj ih sakupla vu album, pa si ih je prebiral po rukami. A Pavičić se i dalje deral na tete da su mu namerno organizirale da se utrkiva s Raspudićem. Jer on je, veli, Nineka rasturil u onoj nekakvoj polemiki oko onog metuzalema kaj je napisal roman isto o nekoj metuzalemki, ono nekaj „Mirisi, drek i tamjan“…

– Da, u onoj polemici oko Slobodana Novaka. Pavičić je tvrdio da Slobodan Novak postao naci kreten, a Raspudić je branio prestarjelog klasika.

– Je, je, na to je mislil… Rekel je da je on u polemiki zgazil Raspudića, pa su mu namestili da sad Raspudić njega pred svom tom decom porazi vu športu. Jer deca puno bolje percipiraju šport… Ne čitaju deca polemike vu novinama, njima je važno čiji je tatek bolši vu športu… Decu kad pustiš samu među sobom postanu kak nacisti, kak vu onom romanu Gospodar muha, taj čas zakon jačeg zavlada, kak među čimpanzama, objašnjaval je Pavičić tam nama.

– Vjerojatno ima i pravo – Pograbio sam vrškom žličice šlag iz šalice.

– Eto, tak vam je to na Bundeku bormeš ispal pravi škandal. Al moj Ninek se fešt dobro držal, ni se dal isprovocirat. Onak visok nadvil se nad Juricu kak visibaba nad trputec i pital ga dal sakupla slikice nogometaša, pa da se menjaju za duplikate. Svi su se, i deca i tete na to nasmijali i na koncu je sve dobro prošlo, tateki su se nastavili utrkivati, posle se i neki roštilj pekel, svi smo si malo pojeli, lepo je bilo, svirali su i muzikaši, Bandić ih je dovlekel. Meni je Bandić pravi laf, dok sam živa bum za njega glasala, di je on, uvek ima nekog mesa i muzikaša, uvek je lepo.

Popili smo kave. Gazdarica je bijeljikavim jezikom izlizala svaki milimetar šlaga sa dna šalice. Obećao sam joj da će joj kroz dva dana biti uplaćena stanarina, a onda sam krenuo na predavanja.

Pred Filozofskim sam nabasao na Srećka Horvata. Činilo se kao da gluvari sa šeširićem nabijenim skoro do nosa. Odmah me pitao za kacu govana, da li je čuvam. Jer, trebat će nam. Završit će ta govna na Raspudićevoj glavi makar mu to bilo zadnje što će učiniti u životu.

– Pokušao me poniziti… Nazvao je Denisa Kuljiša i predložio mu da on i ja napokon dođemo diplomirati, kao on će nam pomoći da se pripremimo za ispite… A Kuljiš me pak svako malo zove da pišem za portal Žurnalisti.com. I sad još hoće da zajedno, s torbicama na ramenu, idemo polagati ispite… A Raspudić da nas ispituje kao seoski učo… On koji je kao i svaki provincijalac uredno u roku završio fakultet, pa digao sve četiri u zrak… Objavljuje jedino svake prijestupne one kozerije u Večernjem… Nije niti jednu knjigu objavio, nema iza sebe nikakvu bibliografiju… A ja koji sam ih već skoro deset objavio i sa Žižekom dva put zemaljsku kuglu obletio, sad bih trebao doći njemu na ispit! Ima li kraja poniženjima…

– Ma, znam… I ta govna kod mene u stanu… Ne mogu zbog njih više dovesti Stojku… Ne mogu vodit ljubav u tom smradu. I koza mi je sve izasrala – požalio sam se.

– Izdrži, Svirac, uskoro kreće akcija. Svu tu bagru stjerat ćemo u mišju rupu… Ti si već dosta napravio za revoluciju. Požrtvovno tjednima čuvaš ta govna, Jergovićevu kozu hraniš, skrivaš…  Ne boj se, kad sve ovo prođe, nećemo zaboraviti tvoje zasluge. Je li ti Postnikov dostavio trista pedest kuna?

– Je, je… Zahvaljujem, baš mi je trebalo… Gazdarica me jebe za stanarinu, susjedi se žale na smrad… Sve me to košta… Zapostavljam predavanja…

– Znaš kako ide u onoj priči o Josifu, nakon pet mršavih krava, dolazi deset debelih – bodrio me Srećko.

– Moj djed Bajo nakon rata je imao mršavu kravu… Jednom se od gladi zaletila u djetelinu. Pojela ju je i sva se napuhala, naglo se udebljala. Ali onda joj je izbila zelena pjena na usta i odmah je crkla.

– To ti je pouka. Nemoj Jergovićevu kozu nikad hranit djetelinom. Ne budi lijen, svako jutro otrči do nasipa i naberi joj svježe trave, to će ti bit dobro i za kondiciju, pogledaj si tu trbušinu, ko da si se i sam najeo djteteline. Ta koza mora ostat živa i zdrava, ona će nam kao taoc zlata vrijediti kad krene gungula…

Književna Groupie

*Kupi Književnu groupie! Po povlaštenoj cijeni od 69 kuna, hit knjigu Pavla Svirca, proglašenu kulturnim događajem godine, naručite na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“. Dostava u Zagrebu i Splitu je besplatna i vrši se isti dan.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...