Ja sam vlak što zgazit će te, mali

Stojka je došla do mene da zajedno odemo na promociju moje knjige u birtiji Stari krovovi na Gornjem gradu.

Lijepo se uredila, na sebi je imala one neke moderne turske hlače u kojima žene izgledaju kao da su u strahu pred dolaskom imaginarnog Sulejmana i njegove krvoločne vojske dobrano napunile gaće. Mrzim te turske hlače, žene u njima stvarno izgledaju debilno. Donekle dobro stoje samo niskim, nabitim djevojkama jer im onaj ispodguzni balonski nabor prekrije krive, neugledne noge. Stojka je u tim hlačama fakat izgledala kao da se usrala. Rekao sam joj da ne idem na promociju, mogu oni gore i bez mene, ionako će debilni Špoljar govoriti umjesto mene.

– Što imaš protiv Špoljara, on tebe toliko cijeni.

– Ništa posebno. Smatram ga teškim kretenom koji je u Matici hrvatskoj Jeleni Hekman donosio cigarete, gulio joj naranče koje su onda u njezinom stanu u Radićevoj jeli zajedno s konzervama mesnih doručaka koje je Hekmanica obožavala i koje je posebno tamanila kad bi bila nervozna, kao onda kad je stari Slobodan Novak iz njezine knjige razgovora s njime pobacao van sva njezina pitanja, ostavio samo svoje odgovore i onda to objavio kao svoju knjigu, pod naslovom Protimbe.

Stojka je naglo popizdila, izbezumila se. Optužila me da sad kad sam je pojebo, da je sada izbjegavam, da ne želim s njom čak otići ni na promociju vlastite knjige.

– Ni-na promociju – naglasila je ovo ni-na.

– Šta oćeš time reći, zašto mi naglašavaš to ni-na?

– Zato da bi to zazvučalo kao tvoja voljena Nina! Nina Badrić! – dreknula je Stojka. – Svi na faksu već znaju da je zavađaš preko onog svog odurnog fejsbuka, tamo joj recitiraš stihove njezinih vlastitih pjesmama, gugućeš joj kao slavonski grlan, zavađaš je i pri tom pred svima ispadaš odurno jadan! Ljudi ti se smiju, čitaju taj tvoj bijedni fejsbuk i smiju ti se… Pa ti svako malo lijepiš s Jutjuba na fejsbuk te Ninine odurne, sladunjave pjesmuljke…

– Nisu sladunjave, samo su romantične. Sladunjav je Sandi Cenov, kao kad ti se sladoled od čokolade rastopi po ruci, pa izgleda kao da si se umazao kravljim kolačem pokupljenim na nekom pašnjaku u Đurđevcu – prekinuo sam je.

– Kako si jadan, pogledaj se… Šta ti misliš da zbilja imaš ikakve šanse kod Nine. Pa ona je vlak što zgazit će te mali, zabravit ćeš da si hodao! Kod Emilije Kokić bi još imao neke šanske jer ti tjeme vonja po kokošjem gnijezdu, ali kod Nine… Pa ona je već kao mala pjevala  sa elitnim, hoh zagrebačkim zborom  pjevala u reklami za „Eurokrem“, „Linoladu“ ili kako se već zvao onaj proizvd kremni, nešto slično tiramisuu… Ledolina, da, tako se to zvalo… Dolazi nam iz davnina, ledolina, ledolina…

– Uvijek je bila povezana s nečim slatkim – promrmljao sam.

– Slatkim! – iskreveljila se Stojka. – Pa ti si zaljubljen u nju kao tetrijeb! Ha, ha – odurno se, izvještačeno nasmijala. – Jado, jadni… Đakovački indolentni mužeku, ti bi Ninu, ha, ha! Ti bi čarobo jutro!

– Daj prestani…

– Mene si poševio, ono u kleti sam ti bila dobra kad je trebalo namiriti te tvoje sitne, tjelesne potrebe! A sad se gospodinu prohtjelo romantike, „sočnih poljubaca“!

– Hoćeš li, molim te, ušutjeti, molim te – prostenjao sam.

– Jebote Karver! – graknula je Stojka. – Mene jebeš, a njoj pišeš pjesme.

– Samo sam joj jednu napisao „Još za ljubav volje imam“. Mislio sam joj to ponuditi da je uglazbi i da mi dade neku lovu da tebe mogu izvesti na večeru u „Didov san“ na Gornjem Gradu.

– Ne seri!

– Odurno sam se osjećao. Uzeo sam bocu Simfonije i skoro pa je nadušak popio i strovalio se na krevet. Stojka se uplakana pokupila doma. A ja sam se onda supijan priključio na internet i na „ju tjubu“ pustio si Ninin spot „Čežnja“.

– Promatrao sam na spotu Ninu kako na nekoj morskoj hridi razapinje neki prozirni, tamni veo, kao da očekuje nekog rasnog mornara za kojeg nije sigurna da uopće postoji. Možda je tog mornara izmaštala još dok je kao jako mlada pjevala u tom spotu za Tiramisu ili kako se to već zvalo, neki žuto smeđi puding posut višnjinim sokom, baka mi je to znala kupovat. I možda sam taj mornar baš ja, pomislio sam u trenutku kad je pjesma došla do posebno dirljivog, izrazito romantičnog refrena refrena o čežnji za nekim tko ljubav i ženske potrebe i osjećaje poznaje bolje nego vodoinstalater cijevi skrivene iza zida u kupaoni.

– Onda me naglo uhvatila želja da ipak odem na tu usranu promociju u Žnidaršić. Ponajviše zbog toga što je Nina na mom fejsbuku napisala da će i ona možda doći. Ponovo sam škicnuo fejsbuk da vidim ima li novih komentara, privatnih mesiđa. Nisam mogao odoliti da ispod Nininog komentara ne napišem:

– Nina, oćeš doć u Žnidašić, nije valjda da si se uplašila oluje Teodor?

– Kroz deset minuta je odgovorila:

  • Bojim se… ne znam… ne toliko Teodora koliko tebe. Pozdrav uz stihove koje sam davno napisala u bespućima zagrebačkih noći “naš je susret bio sudbina zar ti stvarno ništa nisam značila”….

Da bi je onda neki dobri Rudi Feler u moje ime pokušao nagovoriti da se predomisli:

  • nina, znam koliko bi svircu značilo da se pojaviš i da zablistaš na promociji njegove knjige. najviše! i zato vjeruj mi, prijevoz nije problem i osobno sam ti spreman platiti taksi (imam nekog frenda sa kombijem kaj fura u ilegali) samo da se dotaljigaš do gore. ipak, za povratak bi se trebala snaći sama.

I tako ni Nina ni ja nismo došli u Žnidaršić, trajna, nina, nina, nena.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...