Izgred na Martinisovoj izložbi

S kiparom Vojinom Hrastom otišao sam na otvorenje izložbe Dalibora Martinisa u MSU. Kad sam već otišao tamo, stalno sam imao u glavi da bi o tome trebao skucat i nekakav tekst. Nadao sam se da će izvest neki performans pa ću to ironično opisat, baš onako potanko opisat segment po segment i samim tim činom dočarat ispraznost svega toga.

Ali nije bio performans nego ogromna izložba svih mogućih Martinisiovih radova iz rane i manje rane prošlosti. Organizatori su u uvodnom govoru napomenuli da to nikako nije retrospektiva nego baš prava izložba na kojoj se neki najnoviji, do sad još nikad viđeni radovi u koncepcijskom slijedu pretapaju s tim starim radovima. Bilo je pun kurac tog za pogledat.

„Ma, neću moć ništa suvislo o ovom napisat. Meni je ovo hrpa dosade, kao da su se sve one najdosadnije konceptualne izložbe okupile na jednom mjestu…“

„Svi su ti novi konceptualci izašli iz Martinisovog šinjela“, pokazao je Hraste ne ogromni šinjel kojeg je Martinis izbušio nekakvim topom i sad je visio sa stropa.

„Ova rupa na Martinisovom šinjelu, da, to su svi oni… Nemam pojma kakav tekst da sastavim o ovom.“

„A, nađi nešto, nađi neki modus za popljuvat. Dosadni su tekstovi ako ne pljuješ umjetnika.“

Na drugom katu naišli smo na umjetnika Alema Korkuta. Zajedljivo me počeo ispitivat da mu ja objasnim o čemu govore i što nam predstavljaju Martinisovi radovi. Šutio sam.

Kad se odmaknuo, rekao sam:

„Možda bi mogo stavit u tekst da je Korkut imao ispad, da je dolje u foajeu glasno govorio da je sve to što radi Martinis teška kurčina, da su njegovi radovi značajni koliko i šuštanje vode u radijatorskoj cijevi… Da je je dosta tog teroriziranja s Martinisovim izdrkotinama.“

„Da, to stavi. Da Korkut taj dan nije stigao ništa jesti, popio je na prazan želudac tu na otvorenju par čaša vina, pa ga je prebacilo. I onda ga na kraju Mitrov ogrne jaknom, uzme pod ruku i krene ga izvodit van… I svima govori: ma, samo se šali, nije on to mislio ozbiljno…“

„Ha, haa, ha, e, to bi bilo jebeno. To će bit tekst… Korkut koji je Martinisov veliki obožavatelj ga ispljuje u foajeu na pasja kola… e, to je to, stavit ću i naslov Izgred na Martinisovoj izložbi, to bi se donekle i čitalo na portalu…“

„Samo, Korkut bi ti se mogao jako naljutit, tu ćeš malo riskirat.“

„A, jebi ga, ništa onda. Ne isplati mi se zbog nekakvog glupog teksta o hrvatskoj likovnosti riskirat išta…“

„A, jesi papak.“

„Na kraju će mi tekst bit kao Martinisova izložba. Kao njegov video rad gdje ga gledamo kako se tušira u prirodnom vremenu, dakle umjetnost izjednačena sa životom. I moj tekst će bit puki opis toga što sam govorio, gdje sam se kretao na izložbi.

„Živa dosada.“

„Al moći će se iščitat neki koncept u tome.“

Pored nas je prošla ministrica kulture Nina Obuljen. Hraste ju je uz smiješak pozdravio.

„Gle kako se proljepšala, kako zrači otkad je postala ministrica. Frizura, odjeća… sve na svom mjestu.“, rekao sam.

„Pare i funkcija ti dade tu neku auru privlačnosti… Bilo da si muško ili žensko, to je tako.

„Ajmo dolje popit nešto. Užasno me smorilo ovo gledanje svih tih radova. Pogle ovo, izložio je pune vrećice od usisavača i fotko ispod njihovu unutrašnjost. To mi je čak okej… To da vidiš da ti se i crvi mogu izleći u toj vrećici dok ti polupuna stoji u usisavaču. Ovo je mogao prodat kao jebenu reklamu za neke nove, poboljšane usisavače koji ne koriste te ogavne crvljive vrećice… U ovom radu vidim tu neku težinu… Skužiš tu neku prljavštinu svakodnevlja… Na van lijepo uređeni, malograđanski stan na periferiji, a u usisavaču u ormaru prašina i crvi… Jebeno dobra metafora malograđanštine, prašina i crvi…“, lagano sam se nabrijavao da bih ipak nešto suvislo mogao sastavit o tim radovima.

Sišli smo u foaje. Dolje nas je pored šanka dočekao umjetnik Ruf.

„Ej bok“, rekli smo mu.

„Bok“, osmijehnuo se.

„Jesi pogledao izložbu?“, pitao ga je Hraste.

„Nisam uspio čitavu, previše je toga, morat ću doći nekoliko puta da u miru sve to pogledam“.

„Super, da. Ne znam dal da crno ili bijelo vino uzem…“, premišljao se Hraste.

„Bolje crno, zima je“, rekao sam.

„Ma da, crno ćemo“.

Kroz zvučnike je svirao neki lagani jazz.

„Da nema ovog Eveni Mola, bila bi ona neka učmala novozagrebačka atmosfera ko u socijalizmu… Tu po zgradama spavaju radnici, mi umjetnici tu nešto na konceptualnoj izložbi pijemo vino i slušamo jazz“, rekao je Hraste.

„Da, jebena smorana.“

Doma smo se pokupili oko deset i trideset.

Željko Špoljar

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...