Izdavaču romana o Hitleru na Interliberu zaprijetili bombom

opet onNe bih ni ove godine išao na usrani Interliber da nisam dobio jedan neobičan poziv, zapravo više poslovnu ponudu od urednika biblioteke „Fokus“ Davora Uskokovića. Tražio je nekoga tko bi mu na Interliberu mogao biti zaštitar.

– Ali za jako male pare – naglasio je. – Takav nam je budžet.

– Šta će ti na Interliberu zaštitar? Šta, kradu vam knjige sa štandova?

Uplašenim glasom objasnio mi je da su objavili nekakav njemački roman o Hitleru, „Opet on“. I odmah su im u redakciju počele stizati anonimne prijetnje, neka povuku tu knjigu iz prodaje ili će im eksplozivom dići štand na Interliberu u zrak.

– Pa šta piše u toj knjizi? – zainteresirao sam se.

– Hitler se probudio 2013. i ponovo hoda Njemačkom, dobiva angažmane na televiziji kao satiričar, skuplja klikove na Ju Tjubu… Ma, dat ću ti je pa pročitaj.

Za zaštitare sam mu predložio sebe, Čadeža i svog starog koji već čitav tjedan dreždi u šatoru pred Ministarstvom branitelja u Savskoj. Uskoković je pristao.

Na otvorenju Interlibera, teški jad. Pogruženi pisci kruže kao lešinari nad u živo blato potonulim grobljem i pogledavaju viri li gdje iz tog blata naslovnica njihove svježe otisnute knjige. Odmah mi se smučilo. Stari, Čadež i ja sa slušalicama u ušima kružimo oko Fokusovog štanda. Moj stari ponio je pištolj na kojem je na cijevi ugravirano: Gojko Šušak. Čadež je u maskirnoj jakni. Nosi je da bi sjebo kontrolore u tramvaju – kad ga traže kartu, odvrati im da ide na prosvjed branitelja u Savsku.

Prvi dan je sve prošlo mirno. Nije bilo nikakvog razloga za intervenciju. Roman o Hitleru prodavao se kao lilihipi u luna-parku. Uskoković mi je predložio da za Fokus na istu foru napišem roman o Anti Paveliću. Kao, Pavelić se probudio 2014. i pokušava Hrvatsku dignut iz krize, vratit joj dostojanstvo, nacionalni ponos.

– Vidiš da to jebeno prolazi… Sa svojom energijom ti bi to napisao za tri mjeseca – vabio me Uskoković.

– Ma, s tom temom se već zajebo naš đakovački dogradonačelnik Mirko Ćurić. Tamo negdje krajem devedesetih objavio je roman „Pavelićeva oporuka“. Pošao je od teze kako bi Hrvatska izgledala da je Hitler pobijedio. Jagna Pogačnik sasjekla mu je taj roman. Najviše je popizdila na Ćurićevu zamisao da bi skoro sve bilo isto, jedino što bi Parafi morali albume snimati u Italiji. Napisala mu je da to nema veze s pameću. Od tada je naš dogradonačelnik objesio pero o klin, ne voli ni da mu spomeneš taj roman… Klizava je to tema, ne želim se strmopizdit…

– Taj Ćurić očito je prerano iskočio s takvim romanom… To prolazi danas, kad se sve ugnojilo – zaključio je Uskoković.

Taj je, dakle, prvi dan na Interliberu protekao u miru, ali drugi je nastalo sranje…

U pola šest oko Fokusovog štanda počeo se vrtit Miljenko Jergović. Nekoliko puta uzimao je roman o Hitleru u ruku, prelistavao ga i s gađenjem odbacivao natrag na štand.

– Miljenko, opet sajmujete – pomalo će mu udvorički Uskoković.

Čadež se sklonio u stranu. A moj stari je uskuhao. Meni je pao mrak na oči. Ako stari napravi incident, mogu se pozdravit s tim da će Jergović ikad u Subotnjoj matineji objaviti onaj tekst o mojoj knjizi. A obećao je kad sam ga zadnji put sreo sa starom u IKEA-i.

– Otkud tebi, Uskokoviću, pravo da mi se obraćaš po imenu – otresito će Jergović. – Nismo mi zajedno ovce pasli… Mene po imenu nema pravo zvati netko tko objavljuje ovakve romane u kojima Hitler ispada maltene simpatičan, progresivan pajac! Uskokoviću, pročitaj nanovo prave, dokumentarne knjige o Hitleru, pogledaj dokmentarne filmove o Aušvicu, pa se zapitaj jesi li trebao stati iza jednog ovakvog fašističkog smeća upakiranog u kao nekakav humoristični roman. Zamisli, humoristični roman u kojem Hitler u prvom licu na humoran način priča o svojim dogodovštinama u današnjoj Njemačkoj… Maltene ko da je Tomićev Poskok. I onda će to Hrvati i Zagrepčanci čitat i mislit si: „Pa, ovaj Adolf je sasvim simpatičan lik, imali smo mi pravo. I ideje o izlasku iz ekonomske krize uopće mu nisu loše, dalo bi se to i danas primijenit…“. I roman će dobivati panegirike u „Večernjem“ i „Vijencu“. Prođi me se, Uskokoviću.

– Makni se ti, ovo je moj štand – Uskoković se naglo pretvorio u grubog tipa.

Jergović se nije uplašio.

– Trpio sam te kad si nam knjižare preplavio najgorim šundom i Nezbovim romanima koje ti tvoja prevoditeljica prevodi s engleskih prijevoda jer ti je valjda preskupo plaćat nekoga da prevodi original. Ali preko ovog smeća o Hitleru neću ti prijeći. Objavit ću oštar tekst!

– Pazi, oštar tekst – Uskoković se slamingovski poigrao s riječima i njihovim značenjima.

– Pusti jalnuša, Davore moj mili, blažene oči koje te ugledale – začuo se negdje odozada popovski melodiozan, starački glas.

To se Uskokovićevom štandu približavao Ivan Aralica. I jučer sam ga vidio kako se mota po Interliberu, s bogatog štanda Školske knjige beljio se prema ubogom štandu svog bivšeg izdavača P.I.P Pavičića. I stalno je zobao nekakve grožđice što su izdavači u zdjelicama držali na svojim stolovima.

Jergović se namrštio.

– Naš Mile, odnosno Miljenko, mrzi te što si u biblioteci Hit objavio moj magnum roman „Život sa sjenama“ od skoro tisuću stranica, kojim sam mu zadao težak posao. Odmah je znao da će sad i on morat objavit nešto od tisuću stranica. Pa je povadio iz ladica sve svoje pjesme, kolumne, priče, skice, putopise, autobiografske spise i skrpao „Rod“. Kaže, to je roman. Dobro, u ovo moderno vrijeme sve se može proglasiti romanom. Može i moja supruga Ružica objaviti svoju bilježnicu s receptima za kolače i reći da je to moderni roman… Ali druga stvar je da li je on time zbilja postigao cjelinu, da li se to napeto i sa zanimanjem čita. Čadež je u Jutarnjem napisao da se moj „Život sa sjenama“ čita napeto kao Vinetu – likovao je Aralica.

– Ivane, optužuje me što sam tiskao roman u kojem je glavni lik Hitler – požalio se Uskoković.

– A kad on i njegovi mlatimudani za likove stavljaju Dražu Mihajlovića i Tita, onda nema prigovora – iseknuo se Aralica u papirnatu maramicu.

Tu sam sad ja puko. I našao priliku da se stavim na Jergovićevu stranu. Uostalom, on je napisao tekst o mojoj knjizi za Subotnju matineju… A šta sam imao od škrtog Aralice? Ono kad sam ga pretprošlo ljeto posjetio u Zadru nije me ponudio čak ni onim svojim kivijima veličine slonovskih mošnji što mu rastu svuda oko kuće, kamoli pršutom.

– Ne mogu više slušat ta sranja! – proderao sam se. – Dovoljno sam se tog naslušo od svog starog! Čim pred njim zucneš nešto protiv Hitlera, ovaj ti odmah počne nabijat na nos Staljina, Tita! Maltene se postavlja ko Hitlerov đavolji advokat! U stilu, šta si zapeo za Hitlera, uhvati se bolje Staljina! Uostalom, kad se sve zbroji, Staljin je pobio stoput više njih od Hitlera… A ako nećeš Staljina, imaš tu bliže Titu! Oni koji su robijali na njegovom Golom otoku, kunu se da je tortura bila gora nego u Hitlerovim koncentracionim logorima! I tako moj stari Staljinom brani Hitlera! Kakva čudovišna logika! Normalno da će takvima ovaj roman o Hitleru, pisan retardiranim, olupinasto praznim stilom suvremenih bestselera, sjest ko budali šamar!

Stari je skočio na mene kao Baskervilski pas. Zatresao mi je ramena.

– Jezik pregrizo! Šuti, ju-gujo! Zašto to radiš? Ovom bradonji da se umiliš? – prezirno je pogledao prema ukipljenom Jergoviću. – Misliš da će te preporučiti kod Pavića? Pa nema više Pavića, tudume tudumasti! Hanžeković je njima došao, sve će ih redom natjerati da ponovo zavole Hrvatsku, poklone se pred nama, časnim braniteljima! I spasit iz zatvora jedinu svijetlu točku ovog vašeg pederskog Zagreba, Milana Bandića! Ja bih najvolio da Hanžeković za glavnog urednika Jutarnjeg stavi ovu našu diku, našeg Čadeža! – osvrtao se oko sebe, gledajući gdje je nestao Čadež.

Sekundu kasnije, odjeknulo je nešto nalik eksploziji. Svi smo se pobacali na pod. Tek kad sam smogao hrabrosti malo podignuti glavu, vidio sam da je to stari Aralica opalio u zrak iz kubure svog djeda, hajduka Revača.

– Dosta Hrvati, jebemu japundže! Dosta je ovog razdora među nama! Uništit će nas to, nestat ćemo kao narod! Ovo postaje kao život u prokletoj kući punoj nesloge! Vratimo se na izvor, na temeljnu ideju doktora Franje Tuđmana! Onu o pomirbi djece partizana, ustaša i domobrana!

– U redu. – Trznuo se moj stari na spomen Tuđmana. – Ali nikad neću stisnut ruku komunjari. Jedino ako se iskreno pokaju i preobrate kao Tomac i Bandić.

– Niti ja Hitlerovom i Pavelićevom podmlatku. – Jergović je s poda pokupio vrećice. Natrpao ih je knjigama kao babe glavicama kupusa i salate na Dolcu. Za sve te knjige što ih je pokupovao na sajmu, mogao sam tri mjeseca plaćat režije, pomislio sam gledajući za Jergovićem koji se gegavim hodom primicao štandu Frakture kao utopljenica u “Spasilačkoj službi” Miču Bjukenonu.

Tek kad Jergovića više nije bilo na vidiku, Čadež je izašao iz svog skrovišta. Pružio je ruku mom starom.

– Dobro ste mu, gospon Svirac, bacili bubu u uho… S onim da bi ja mogel postat urednik Jutarnjeg. Sad bu se malo lepše ponašal kad me sretne na hodniku. Ne bu onak mrko prolazil pored meme kak je počel nakon kaj sam u Pola ure kulture gostoval kod Hloverke.

Književna Groupie

*Kupi Književnu groupie! Po povlaštenoj cijeni od 69 kuna, možete je naručiti na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“. Dostava u Zagrebu i Splitu je besplatna i vrši se isti dan.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...