Arteistov natječaj za kratku priču: To je ta pička koja tuče žene

Arteistov natječaj za kratku priču

Jednom sam se vukao hodnikom, bilo mi je dosadno, i ušao sam u Aninu sobu. Ana je jedna od naših odgojiteljica. Ona je dobra, ne dere se previše. U toj sobi osim nje radi i jedan vojnik. Zapravo on i nije vojnik. On je jedan od onih koji ne žele ići u pravu vojsku pa ih pošalju u naš dom ili negdje drugdje. Ima, ne znam, 23 godine. Uglavnom, ušao sam unutra i sjeo sam za stol.

Nije bilo nikoga osim mene i to mi je bilo, ono, baš dobro, da tako sjedim za stolom i ne radim ništa. Malo sam pogledao okolo i pokraj Aninog mobitela vidio sam knjigu. Mislim, ja stvarno ne volim čitanje i hrvatski, lektira me živcira i sve to je dosadno, ali kad sam na stolu vidio tu knjigu, odmah sam je zgrabio i izjurio van. Na knjizi je bila slika neke gole žene. A i nije da ovdje baš ima puno knjiga. Uglavnom, bilo mi je nekako glupo što je ta knjiga stajala tamo pa sam je uzeo.

U knjizi su bile priče. Ekipa u sobi me počela zajebavati zato što čitam, ali ja sam im rekao da mi je više dosta da me zajebavaju i da mi popuše. Debeli Marko je rekao da će me, kao, nalomiti čim bude spavanje, ali i njemu sam rekao da mi popuši i da samo proba, da ću mu zabiti glavu u vece.

Kad sam pročitao prvu priču, skužio sam da je totalno drugačija od lektire. Mislim, za lektiru nikad nećeš dobiti takvu priču, sto posto da nećeš. Za, ne znam, tjedan dana pročitao sam cijelu knjigu. Bilo je dosta psovki, ono, pisalo je slično kao što mi pričamo, ali opet nije to isto. Nekako je sve to bilo kako su pričali prije i nekako književnički. Ali taj lik mi se svidio, u svakoj priči je u nekim glupostima, i puno pije pivo i puno se tuče. I stalno mu nešto ide na živce, kao i meni, ali je skuliran i ne jebe ga puno što mu sve ide na živce. Tako nešto. Jedino mi se nije svidjelo kad je udario nogom ženu jer se i ja puno tučem, a nikada nisam udario ženu i nikada nisam ni mislio o tome jesu li žene i muškarci jednaki. Ono, jednostavno ne smiješ udariti ženu i gotovo. To mi je uvijek govorio ujak, da ne tučem žene ni slabije od sebe.

Čekao sam da me možda pošalju kod Ane, bilo mi je glupo da idem sam od sebe, pa da joj vratim knjigu. Ali nitko me nije poslao jer nisam u njenoj grupi. A i prestar sam, kao, da mi oni pomažu. Imam 13 godina. A onda sam se sjetio da bih joj možda mogao pokazati svoje nove crteže, da mi to bude izgovor. I ono, došao sam dolje i tamo su Ana i onaj vojnik, koji nije vojnik, nešto kao pričali. Pokucao sam na vrata sobe koja su bila otvorena, a vojnik koji nije vojnik je ustao sa stolice i skoro pao i rekao: gospodine Željko (tako se ja zovem), izvolite! Ono, on nekad čuči na dvorištu i puši, a ravnatelj se s prozora dere da dođe gore, a on se dere da je već krenuo i tako onda uopće ne ode kod njega nego ravnatelj mora sići dolje. I tako sam ja ušao i rekao Ani da imam nove crteže i da sam malo posudio njenu knjigu, a ona je rekla da to nije njena knjiga i onda je Pero rekao da je njegova. Njoj sam dao crteže, a njemu sam dao knjigu i on je rekao da je mogu kao zadržati ako hoću i to mi je bilo totalno čudno jer sam mislio da će popizditi što sam je tako uzeo bez pitanja. Ali nije on takav lik, da popizdi zbog neke knjige. I ja sam rekao da šta hoće za knjigu, a on je rekao da mu nacrtam nešto. Ja sam rekao da, ono, može. I bilo mi je malo drago zbog toga.

Odmah sutra sam uzeo veliki papir iz likovne mape i nacrtao pticu koja je imala otvorena usta i velike oštre zube (ja uvijek crtam crnim flomasterom). Bio mi je malo bed što je ekipa iz sobe rekla da je slika glupa pa nisam znao šta će Pero reći. Ono, ipak mi je dao knjigu.

Kad sam sišao do Anine sobe, tamo nije bilo nikoga. Pa sam otišao na dvorište i tamo je Pero pušio cigaru. Rekao je: Željko Kreveljko!, ali ja sam znao da se zajebava i da nije ko debeli Marko kad me zajebava. I ono, totalno je popušio crtež, rekao je da će ga okačiti na svoj zid i da je on sad još meni dužan. Pitao me je jel mi se sviđa knjiga i ja sam rekao da mi se sviđa. Nisam rekao da mi se ne sviđa kad je lik udario nogom ženu, a on je pitao jel bi ja išao na neku književnu večer jer će tamo biti taj pisac i njegova nova knjiga. Rekao sam da nema šanse da me ravnatelj pusti, a on je rekao da će on to srediti s ravnateljem. Onda sam rekao da nemam pojma gdje je to, a on je rekao da će me on odvesti. Rekao sam da, ono, može.

Prošlo je, ne znam, pet dana i Pero se popeo na kat i zamolio me da izađem iz sobe, i rekao da je ta večer sutra. Ekipa iz sobe nije ništa kužila. Bilo mi je to nekako dobro, ono, idem van, a nije subota – i to u devet navečer, i to s Perom, a nitko ništa ne kuži. Ako me budu pitali, reći ću da mi popuše.

Dogovorili smo se da će doći po mene u osam.

Dok smo hodali do tamo pitao sam ga kako to da nije u pravoj vojsci, i on je rekao: Pa jel se tebi sviđa kad ti netko govori šta da radiš, i ja sam rekao: Pa ne. Onda sam ga pitao: A šta da ponovo bude rat, i on je rekao: Kak to misliš, i ja sam rekao: Pa jel bi išao u gardu, i on je rekao: Pa ako te napadnu moraš se braniti.

To je bila neka velika knjižara i bilo je puno ljudi i meni je bilo glupo što jedino ja imam patike, a ne cipele, ali i Pero je imao patike pa ono, bolio me kurac. Bila su dva velika stola i na jednom je bilo svašta, a na drugom cuga. Pero me pitao jesam gladan ili žedan i ja sam rekao: ma nisam, ali sam bio i gladan i žedan (nisam večerao, a usta su mi bila suha), ali kad sam vidio kako svi žderu, stvarno sam prestao biti gladan. Bilo je tamo puno žena koje su izgledale kao Ana kad je neka priredba, i puno ljudi u odijelima, a neki su bili sijedi. Pero je otišao do cuge i popio jedno pet rakija i uzeo vino u čaši i još jednu rakiju i onda došao do mene. Rekao sam: I ja bi rakiju, a on je rekao: Nema šanse. Onda sam rekao: Daj mi onda jednu cigaru, a on je rekao: Evo. Popio je rakiju i zapalio mi cigaru (zapalio je i on) i onda je vratio čašu na stol i pio vino.

Uskoro smo svi sjeli na stolice i to je počelo. Neka tri lika su, kao, sjedili za stolom i ja sam pitao koji je  od njih pisac pa mi je Pero pokazao. Lik je imao bradu, a druga dva lika su pričali kako je on velika faca. Lik se malo smješkao pa je onda on pričao kako su druga dva lika velike face. Tako nešto. I onda je bilo gotovo.

Pero me pitao da upoznam pisca i ja sam rekao da, ono, može. Čekali smo u redu, a pisac se opet smješkao i rukovao s ljudima. Mislio sam u sebi: To je ta pička koja tuče žene i rekao Peri: Ma ko ga jebe. Pero se nekako nasmijao i stisnuo me za glavu i okrenuli smo se i krenuli prema vratima. On je popio još, ne znam, dvije rakije pa smo izašli. Pitao me: A jesi sad gladan ili žedan, i ja sam rekao: Ma kurac. Onda je on rekao: Ajmo na ćevape, i ja sam rekao: Ajd.

Ivan Zrinušić

 

*Ova priča objavljena je zahvaljujući velikodušnoj podršci Arteistovih čitatelja Deana Ribića, Tonćija Tomića i Marije Vlaho. Njihove donacije omogućile su nam da, unatoč nepovoljnim prilikama, obnovimo Arteistov natječaj za kratku priču. Priče čitaj subotom, ovdje se informiraj o propozicijama natječaja, a ako želiš podržati kulturu s kičmom u vremenu kad većina savija leđa, možeš to učiniti uplatom donacije po svome izboru. Pomaže i lemozina!

Udruga za kulturu i nove medije Arteist
Skokov prilaz 8, Zagreb
IBAN: HR1023400091110590879
Uz naznaku “Podržavam Arteist”

 

O autoru: Ivan Zrinušić (Osijek, 1981.), poeziju i prozu objavljivao na internetskim stranicama te u periodici, zbornicima i fanzinima. Višestruki finalist natječaja Na vrh jezika (poezija), Sedmica i Kritična masa (proza) i Crna ovca (proza). Za nezavisnu izdavačku kuću Slušaj najglasnije! / Bratstvo duša objavio: Netko nešto ništa (2010.), Bilirubin (2011.), Vidiš kako je lijepo (2012.), Tri mrava (2013.), Najbolje je da se ne javljaš (2014.), Mrtvom je jasno (2017.).

 

 

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...