Irvine Welsh navodi na drogiranje

Blitvarka Franka pozvala me na pet dana kod sebe u Split. Bio sam ganut, sretan… ma, neću opisivati svoje ushićenje, teško je opisati sreću, lakše mi je s depresijama, poniženjem, bijedom, opscenošću.

S Frankinim starim, barba Nenom, kliknuo sam na prvu. Bevanda, ribice, narodske spike, koketiranje sa šund muzikom… Odmah me počeo vući sa sobom po konobama oko Splita, išli smo i na pečeno na Blace. Fakat sam se dobro ogrebo, do sad nisam potrošio ni deset svojih kuna. Ako ćemo suditi po Frankinom starom, ti blitvari i nisu tako škrti. Dobro, možda sam fakat toliko sretan da sam naišao na iglu u plastu sijena.

Ali htio sam o nečem drugom… Jučer me barba Neno poveo sam sobom u Solin da tamo kupi nekakve specijalne “brokve” kakve se proizvode samo u Solinu. Ostavio me da ga pričekam u kafiću “Labudica” u samom centru Solina dok on obavlja kupnju.
Na terasi tog kafića pored neke livade bez ijednog psa, dočekalo me iznenađnje. Spazio sam novinarku Maju Hrgović. Lupkala je po tastaturi tableta. Na staklenoj stijeni kafića šarenim slovima bilo je ispisano: “Free internet”. Nije bilo sumnje, Hrgovićka je ovdje frekvencionašila.
– Otkud ti ovdi… – začudila se kad me ugledala iznad svog stola.
– A, otkud ti… Pa šta nisi u Americi…
– Vratila sam se pri dva miseca. Bila sam i u Škotskoj – nekako će rezignirano ona.
– Pa kako si sad tu završila…
– Tu su mi mater, ćaća… ima dobre, kuvane hrane…
– Još briješ na vegetarijanstvo?
– Da. Volin izjest kuvano povrće što mi mater bere iz vrtla… Jidem i puno domaćih kumpira…
– Kumpira? Zašto se izražavaš tako neurbano?
– Tu sam u svom kraju, mogu se opustit. I puna mi je ona stvar engleskog, čitavo lito morala sam na tom engleskom…
– Pa kako je bilo u Americi, daj pričaj…
– Lipo, baš lipo.
– Nisi baš nešto riječita, šta si u nekoj postputovnoj depresiji?
– Sve mi je nekako crno… i tamno zeleno od te jebene, hladne Škotske…
– Koji si kurac uopće išla u tu Škotsku? Šta ti nije bolje ovdje na Jadranu… A Dalmatinci su pljunuti Škoti, samo imaju tamniju put, tako bar kažu.
– Tila sam vidit Edinburg. Nekad sam obožavala romane Irvina Velša… Koji se svi događaju u Edinburgu. Misla sam tamo uzet i neku lakšu drogu, totalno se ufurat u “Trejnspoting”.
– I?
– A bilo je jako ladno… a osmi misec… Morala sam osam funti potrošit na termo čarape… I na aerodromu sam morala bacit cili jedan kufer… Nisu mi dali da ga unesem u avion… I ta Škotska je puna nekih odurnih, dlakavih krava… I svuda samo ta neka depresivna tamno zelena trava i taj šugavi ocean boje kovanice od pet kuna… I neke odurne, dlakave krave… Ne vidiš im ni vime od tih dlaka… Baš ki da su im muški… odnosno bikovi naredili da moraju pokrivat vimena… Odurna mizoginija se baš osjeća u svemu tome…
– A Velš, drogiranje i to sve?
– Drogirala sam se očajem zbog tog kofera koji sam morala bacit na aerodromu. Nikad to neću prebolit. Imala sam unutra robe i parfema u vrijednosti 150 kuna…
– Ma jebeš to sve – rekao sam. – I tog debilnog Velša. Nikad nisam čitao ta njegova sranja. Pogotovo u našim, hrvatskim prijevodima koji dodalno izdebilizavaju njegove ionako debilne romane. U onom našem prijevodu “Trejnspotinga” đankiji se izražavaju onim nekim trulim slengom iz sedamdestih koji zapravo na ulici nikad nije ni postojao, nego su ga u svojim šugavim kancelarijama izmislili Majdak i ekipa… Pa taj Majdak je iz Bjelovara doklaparao studirat u Zagreb… Šta je on mogo znat o zagrebačkom slengu… Kurčinu. I onda još taj moronski, kao zagrebački sleng stave u “Trenspojting”… Ahaaa, haaa….
– Opet ta tvoja negativnost… Molim te, daj me sad pusti, moram pisat – zamolila me Hrgovićka.
Otišao sam sjesti za drugi stol. Po livadi su se rastrčale neke solinske trudnice. Nalikovale su čapljama koje su progutale škotsku dlakavu kravu.

Pavle Svirac

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...