Čadež me ucjenjuje Viktorom Ivančićem

cadez s bombomČadež mi je, odjeven u kožnu rokersku jaknu, donio u Plitvičku zakašnjelu uskrsnu pisanicu. Bila je ofarbana u zeleno i na vrhu imala pričvršćen otvarač za bombe.

U prvi mah fakat sam pomislio – to je prava bomba! Čadež je totalno puko, došao me raznijeti kao panta pitu!

Imao sam traume od tih bombi. Kad sam bio mali, moj stari ih je u pijanstvu često vadio iz svoje gardističke jakne i igrao se s njima kao klaun s lopticama. Bacao ih je u Hajduku visoko u zrak, pa hvatao drhtavim dlanovima. Napisao sam o tome pjesmu za osječku Književnu reviju, „Žongler smrti“.

– Kaj, usro si se? – nakezio se Čadež. – Drugi put bum ti donesel pravu. Umjesto honorara.

– Kakvog honorara? – zblenuo sam se.

– Za odgovor Viktoru Ivančiću. Ti buš mi ga sastavil. Meni se to više neda. Imal sam puno posla, nemrem sad još nadrkavat taj odgovor Ivančiću. Pun mi je više kurac tih polemika. Zakaj više među novinarima ne postoje oni dvoboji ko u Balzakovim “Propalim iluzijama”. Nađemo se u zoru iza Toplane i bum, bum, ko koga prvi. Nekad su čak i pjesnici imali muda izlazit na dvoboje. Kolko je to lakše i zanimljivije nego naškrabavat te polemičke odgovore za koje ljude danas boli kita, imaju puno važnijih problema. – Namrštio se Čadež. – Uostalom ti dvoboji bi pomogli novinarima, pogotovo onima pred otkazom. S metkom u glavi više se ne bi morali brinut kako će plaćat režije, kredite, hranu… Niti bi se morali ponižavat, lizat dupe da ih prime u neke druge novine ili na televiziju.

– Ivančić je pacifist, ne zna pucat čak ni iz pištolja na vodu. Tuđman ga je samo na tjedan dana poslao u vojsku. I to na neku bezazlenu planinu… Gore je, umjesto da gađa, sastavljao opsežne skice za svoj kratki roman Planinski zrak – rekao sam. – Uostalom, zašto bi svaki muškarac morao biti vičan oružju? To mi je tako patrijahalno. Pa ne živimo više u doba hajduka. Na kubure još brije samo onaj Araličin sin, napisao je knjigu o uskočkim kuburama.

– Zvučiš ko neki od onih šupaka kaj pod ženskim pseudonimima pišu za feminističke portale. Ne bi se čudil ni da je Nora Verde pseudonim nekog tipa, onog tvog Sandića na primjer.

– Neko ti je rekao da ću ić radit intervju s Editom Majić za novi feministički portal “Pička”? – tjeskobno ću.

– Ma, pičku materinu mi je rekao… Kaj me briga za te tvoje femo gaže. Ak si tak spretan na riječima, daj mi onda nabrzinu sastavi taj odgovor Ivančiću. Ja bum si otvoril jednu tvoju Simfoniju, a ti piši. Da te vidim… Jednom si mi se pijan hrustil da bi bil jeben polemičar… Evo, sad se pokaži.

– Ali kako… To sam ja samo u pijanstvu srao…

– Nije ti to teško. Pročitaj pažljivo Ivančićev tekst… Rekel je na primjer da Tuđman nikad nije posjetil redakciju Ferala, a je. Imam za to dokaze, budale su sami pisali da ih je posjetil, imaš to na internetu. Znači, počni s tim. I onda prikaži Ivančića ko one svinje iz Orvelove Životinjske farme. Kao svi su jednaki, ali neki su jednakiji od drugih. Poseri tu spiku Zareza, Ferala, Arkzina i svih tih ljevičarskih fanzina. Svi im rintaju, pišu besplatno ili za kikiriki, dok njih dvoje, troje pare od Ministarstva i svih živih fondacija trpaju sebi u džep, Zlatarica je čak završila i na sudu zbog toga. Kužiš? Ajde, piči… – Otvorio je Čadež zubima bocu Simfonije, sinoć sam je stavio da mi se hladi na prozorskoj dasci.

Rasklopio sam laptop, ali Čadež je rekao neka napišem rukom na papir, pa će on to u redakciji prepisat i popravit gdje treba. Uz šolju, odnosno šalicu Arabica kave pročitao sam pomno Ivančićev tekst “Herr Šinter”, pa u dahu TOZ-ovom kemijskom olovkom krenuo pisati na trgovački papir koji mi je inače služio za pismene ispite na Filozofskom:

HERR GRINTER

Šta taj Ivančić hoće, koju pizdu materinu uvijek nešto grinta, uvijek nekom nešto sere, kenja, uvijek nekog smara svojim tekstovima kakvi su nekad samo prolazili u sindikalnom „Oku“. Ivani Simić Bodrožić je srao za stil u njezinom romanu, da je patnički patetičan, a nisam vidio gore patetike i jadnijeg furanja na patništvo od onog u njegovom romanu Vita Bioaktiva. Ono, njegovog glavnog junaka prisluškuju tajne službe, podmeću mu. Jao, koje li patnje… Ne znam kojeg novinara nisu prisluškivale tajne službe. Imao sam jednog kolegu u Nacionalu, pao je u tešku depru kad je doznao da od svih nas iz redakcije jedino njega nisu prisluškivali. To je kao da si hrvatski pisac, a Jagna Pogačnik ti nikad nije napisala kritiku, makar i negativnu. Totalno poniženje.

Uglavnom, Ivančić je u svom najnovijem napadu na mene skroz popušio. Imam dokaze da je Tuđman posjetio redakciju Ferala početkom devdesetih, a Ivančić tvrdi da lažem. Dakle, kad predočim taj dokaz, on će ispast teški lažov, dugorepi nosan. A, opet me boli kurac za to, nadrkavam to da ispunim normu i zaradim plaću, isto ko što i Ivančić drka u Novostima, samo on puno lagodnije, jer to mu je jedini tekst koji mora preko tjedna nadrkat, a ja ih moram još barem tri, plus praćenje kazališnih predstava, dok ovog boli kurac, i još ima puno bolju plaću od mene. Lako mu je tako srat. S ovom polemikom došao sam mu ko budali šamar, bar iduća tri tjedna neće morat razbijat glavu o čemu da piše, kome da se pokuša israt po glavi. I onda mi se još iz takve svoje socijalističko samoupravne lagodnosti podruguje što ja moram pratit sve moguće predstave i što iz zamračenog partera, kao na mrtvoj straži napregnuto zurim u  Čehovljevog „Galeba“ dok se on, Ivančić, u svojoj dokolici ima vremena bavit puno ozbiljnijim stvarima, brstiti politiku na primjer ko oni penzići na Trgu.

On se to meni podruguje zato što redovito posjećujem kazalište. Fakat, Ivančić i njegov nekad posilni, a danas nadređeni Đikić, zakoračili su u teatar samo kad je Radovan Maršić sklepao monodramu od Ivančićevog Robija K. I to su zakoračili tako bojažljivo kao kad provincijalac prvi put prekorači preko tramvajske pruge sav usran da će ga iz tračnica, kao iz naelektrizirane jegulje, zdrmat struja.

Nakon te izvedbe čak se i sam pokojni Vušović koji je glumio u toj monodrami, za šankom Gavele jako duhovito sprdao s tom predstavom i Robijem K. Kurčinom. A kako se Đikić i Ivančić klone šankova kao kanonici prezervativa, otišli su doma puni nekog prituljenog ponosa, mislili su da je to bila jako važna predstava.

Eto, toliko. Navest ću još samo, za uspješniji portret Ivančićev, njegov odnos prema podređenim novinarima Novosti.  Na primjer, kad naručuju ketering hranu, Ivančić za novinarku Barbaru Majstorović Ivezić nikad uz glavno jelo ne naruči šopsku salatu iako zna da ona jako voli tu šopsku. Naruči samo za sebe i Đikića tu skupu salatu. I onda je onako probrljanu, do pola pojedenu bace u smeće. Novinarka Majstotović Ivezić do kraja radnog vremena mora gledat tu šopsku u smeću i mislit, ja bih je s guštom do kraja pojela da su je meni naručili, a oni su je samo tako bacili jer gospodu valjda deblja i nadimlje ta šopska.  Jednom se čak, buntovna kao i većina novinara Novosti, pobunila protiv toga. Na što joj je Ivančić s visoka, praveći se duhovit, odbrusio: „Umjesto šopske, bolje si posudi Šopovu poeziju u knjižnici. Plaćamo te da pratiš kulturu, nemamo ti mi gastro rubrike. Ne moramo ih ni imat, jer one podižu tiražu, a nas zaboli kurac za tiražu, ne moramo se s tim zajebavat“.

Da ne spominjem još slučaj trkaćeg bicikla novinara Josipa Jagića. To čuvam za idući odgovor, za slučaj da Ivančić ponovo iskoči iz busije, a znam da hoće, šta će drugo, mora se nešto radit, plaća ide, treba se opravdat pred poreznim obveznicima.

 

Pružio sam ispisani papir Čadežu. Kratko ga je preletio pogledom, ne ispuštajući iz ruku čašu s vinom.

– Okej je. Ali da objavim ovakav tekst u Jutarnjem, protumačilo bi se kao znak slabosti. Takvi se tekstovi mogu objavljivat na Pički i sličnim portalima, u Jutarnjem ne. Uostalom, to mi je ionak trebalo za nekaj drugo.

– Za šta? – Probudio se u meni znak za uzbunu.

– Da te držim u šaci. Uvijek te s ovim vlastoručno napisanim pamfletom protiv Ivančića mogu sjebat u očima ljevičara. S kojima si se očito jebeno slizao u zadnje vrijeme. Čuo sam da ti je Srečko Horvat sredio da pozovu ove godine na Festival europske kratke priče.

– A, joj…

– Mnogi bi književni luzeri ubili za taj Festival. Neki već, evo, desetu godinu čekaju da ih se pozove, postaju nervozni… A ti prva knjiga i odmah, hop, poziv na FEKP! Horvat te nagradio za odanost. Za čuvanje kante s govnima i Jergovićeve koze… Odlučio si biti ko ti sitni luzeri koji su spremni obavljat hrpu zamornih zaduženja, čak bi i, da se to od njih zatraži, čuvali djecu Romanu Simiću Bodrožići, samo da bi onda za nagradu na tom Festivalu nastupili uz bok europskim piscima, većinom isto nekih jadnih smorova, grebatora usitno… Čekaj, di je ti koza Bijelka? – Zaokružio je Čadež pogledom po sobi.

– U kupaoni… Tamo sam joj uredio ležaj. Dobio sam od njezinih brabonjaka odurni osip po vratu i ispod trbuha… – Krenuo sam raskopčavat kariranu košulju da mu pokažem.

– Eto, kako ti držiš Jergovićevu kozu kao taoca, tako ću i ja tebe držat s ovim pamfletom… Kao na lancu. Čim mrdneš ulijevo, ja ću te, kao nestašnog psa, zategnut udesno.

Herr šinter, užasnuo sam se. Kako ga je samo lucidni Ivančić dobro opisao…

– Ajde, šta si se usro… – Čadež se potrudio da mu glas ponovo zvuči uobičajeno ljubazno. – Sve je to za tvoje dobro. Ti koje salonski ljevičari povuku u svoje leglo, odu u kurac… Nikad ne završe fakultet. Ne stignu, stalno moraju besplatno rintat po Zarezima, Arkzinima, Pički, Halteru… Na kraju deklasirani i bez diplome završe kao sakupljači čaša na Subverziv film festivalu.

Duboko sam uzdahnuo, pripalio cigaretu.

– Bolje se ugledaj u Lovru Škopljanca – očinski će Čadež.

– Ko je taj? – odvratio sam bezvoljno.

– Sin od Jadranke Kosor. Moram te upoznat s njim… Ja ću s njim napravit intervju. U rekordnom roku je završio Filozofski, i onda još i doktorirao! Kako to nisi pratio, pa Kosor se s tim hvalila po medijima…

– A, da, sjećam se… Šta bi moja stara dala da to doživi – sjetno ću.

– Upravo je u Ljevku objavio i knjigu, „Književnost kao prisjećanje“. U njoj je istraživao čega se ljudi sjećaju iz pročitanih knjiga… Malo je tu podjebo Jergovića.  Napisao je da se ispitanici u vezi „Dvora od oraha“ sjećaju samo toga da je taj roman napisan obrnutim redosljedom, od kraja prema prema početku, ničeg durgog, hi, hi. Tako mu se osvetio što mu je Jergović hiljadu put izgadio, ocrnio majku u Jutarnjem.

– Kako bi se onda tek trebao osvetit Srećku Horvatu. Njegova mu je ekipa nahuškala onu razularenu rulju staroj pod prozor, dok je još bila premijerka…

– Naravno da će se osvetit! Itekako osvetit! – Čadež je u šaci zdrobio bombu pisanicu.

Usmrđeni žumanjak obrisao je s dlana o moju ionako ne baš čistu posteljinu.

Dolje sa ulice začula se galama. Blitvarka Franka me dozivala. U Limbu se slavila godišnjica Slobodnog Filozofskog.

– Di si, šta ne dođeš, od čitave ekipe samo tebe i Marula Kuljiša nema na proslavi! Marul je nešto zabrijao na teški liberalizam, počeo se furat na mladog Kenedija, ne želi se mješat s ljevičarima. Ko ga jebe! Dođi, Svirac, da nazdravimo za „Pičku“! Ima da nam ti i Sandić obrlatite Editu Majić, ekskluziva! Nazdravit ćemo i za to! – pijano se dernjala Franka.

Pogledao sam prema Čadežu. Šćućurio se na kauču kao zloguku ćuk, mrko me gledajući. Doviknuo sam Franki da ću doći malo kasnije, sad baš proučavam na internetu dokumentaciju o Editi Majić.

Književna Groupie

*Kupi Književnu groupie! Po povlaštenoj cijeni od 69 kuna, hit knjigu Pavla Svirca, proglašenu kulturnim događajem godine, naručite na info@arteist.hr, s naznakom „Arteist za Groupie“. Dostava u Zagrebu i Splitu je besplatna i vrši se isti dan.

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...

This website uses cookies to improve your experience. We'll assume you're ok with this, but you can opt-out if you wish. Accept Read More