Arteistov natječaj za kratku priču: Znak

*Ova priča objavljena je zahvaljujući velikodušnoj podršci Arteistovih čitatelja koji su nam financijskom donacijom omogućili da, unatoč nepovoljnim prilikama, obnovimo Arteistov natječaj za kratku priču. Priče čitaj subotom, ovdje se informiraj o propozicijama natječaja, a ako želiš podržati kulturu s kičmom u vremenu kad većina savija leđa, možeš to učiniti uplatom donacije po svome izboru. Pomaže i lemozina! Udruga za kulturu i nove medije Arteist Skokov prilaz 8, Zagreb IBAN: HR1023400091110590879 uz naznaku “Podržavam Arteist”

Teta Saida sa svojom je obitelji stanovala na četvrtom katu zgrade, kat niže od našeg stana. Muža, rudara, ime mu je bilo Sulejman i dva sina Ibrahima i Fikreta, silno je voljela. Inače, bila je tiha i nenametljiva žena i mamina najbolja prijateljica. Često su zajedno pile kavu. Kuća joj je bila čista, s puno uštirkanog ručnog rada. Mama bi govorila :

– Kod Saide se s poda može jesti pita.

Oni su bili muslimani a mi katolici. Njihova vrata često su bila odškrinuta. Teta Saida bi se pet puta dnevno klanjala. Kad bih ulazila u njihovu kuću, nikada nisam vikala, a ni zvonila. Provirila bih kroz vrata i ako je Saida molila, ja bih otišla. Majka nas je naučila da ju ne ometamo u molitvi.

Tog proljeća njen stariji sin Ibrahim spremao se za školu, kao i ja. Zajedno smo bili kod doktorice. Nakon pregleda, otišli smo k njima na sok i kavu. Počastila nas je i lokumom s orahom. Ibro je otišao u drugu sobu igrati se s bratom,a ja sam ostala sjediti u sobi s mamom. Teta Saida nije voljela da budem sama s dečkima. Dok sam ja vježbala heklanje i dovršavala ljubičasti tabletić, čula sam:

– Za dva tjedna doći će hodža i sunetit će nam djecu.

– Obojicu?

– Da obojicu, najbolje je tako. Kad nismo Ibrahima sunetili ranije, dobro je da to učinimo prije nego što krene u školu.

– Neće ti biti lako istovremeno njegovati obojicu. Ako nešto trebaš ja ću ti pomoći. Želiš li da ti napravim kolač?

– Ma ne, ne treba, stići ću ja sve nekako, ti radiš i imaš puno posla sa svojom djecom…

– Što će im raditi mama? – upitala sam kad smo došle kući.

–  Ma ništa. Muslimani djecu sunete. To ti je jedan njihov običaj.

– Polijevaju li ih svetom vodom?

– Oni to rade drugačije, još si mala da ti objasnim.

Za večerom, majka je rekla ocu:

-Saida i Sulejman za dva tjedna sunetit će djecu. Pozvani smo na slavlje i na večeru.

-Kako to da ih sada sunete? To su već velika djeca. I još obojicu u istome danu.

-Tako im je, kaže, lakše. Znaš da je Sulejman član partije.

-Najbolje je da im daš nešto para, trebat će im. Sulejmanu u rudniku nije velika plaća.

Dok je tata kao i svaku večer gledao dnevnik, zavukla sam mu se u krilo i postavljala pitanja.

-Zašto su muslimani Bogu dali ime Alah?

Tata je šutio i pravio se da me ne čuje.

-Tata, tata – privlačila sam pažnju- šta to znači biti član partije?

-To ću ti objasniti kad budeš malo veća.

Za doručkom, upitala sam starijeg brata.

-Znaš li ti kako se sunete djeca?

-Ti si baš neka glupača. Zar nikada nisi čula da dođe hodža i odreže dečkima malo kožice na piši. To je znak da je musliman. Eto, to ti čeka i tvoga Ibru.

Gledala sam u brata preneraženo.

– Šta je, šta me tako gledaš? Pa ti si sigurno u Ibru zaljubljena.

-On mi je samo najbolji prijatelj- rekla sam i ustala od stola.

-Marija i Ibro zaljubljeni par – rugao se i dalje – sutra će se vjenčati oko pola dva.

Poslijepodne kad je mama došla s posla, rekla sam:

-Ja bih išla kod tete Saide, da ju pitam nešto o heklanju.

-Ne možeš ovih dana ići, ona sad ima puno posla. Kad im prođe slavlje opet ćeš ići k njima.

Stigla je i ta nedjelja. Skoro cijelo jutro sjedila sam na stepenicama iznad njihova stana i kroz ogradu gledala što se dešava. U stan su dolazili samo muškarci. Vidjela sam kad je došao i hodža. Prepoznala sam ga po odjeći. Nakon nekog vremena u stanu je nastala tišina a ulazna vrata su ipak ostala otvorena. Ušuljala sam se kroz hodnik i kroz odškrinuta vrata od sobe vidjela Ibrahima kako leži na podu. Noge su mu bile raširene i ispod savijenih koljena zavezane za neku oklagiju. Svaku nogu držao je po jedan muškarac a glavu mu je držao njegov otac. Ispred njega je bio Hodža, u položaju kao kad teta Saida klanja. U trenutku osjetim toplu ruku na glavi. Preplašeno se okrenem, a iznad mene stoji  Saida.

-Marija, bona, nije lijepo da to gledaš Ti si curica, nije to za tvoje oči.

Posramila sam se, sagnula glavu, izašla u haustor i skrila se na stepenice ispod tavanskog prostora. I onda začujem! Dva užasna vriska.

Sigurno im je odrezao pišu, pomislim užasnuta. Stisnem uši, kao da ću stiskom ugušiti strah i vrisak.

Nikada se neću udati za Ibru.

Ljiljana Brković Zorčić

 

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...