bio je četvrtak, datum je bio dvanaesti, mjesec je bio listopad, a godina je bila 1989.
tih je dana je bilo jako teško naći banane u zagrebu.
ne, nigdje nije bilo banana.
ukoliko bi i došle, nestale bi.
banana je bilo eventualno u slunju.
tih je dana slunj bio centar banana u hrvatskoj
a moji su roditelji voljeli banane. baš kao i ja
mene se sve to nije ticalo
a ni moje roditelje
jer…
imao sam devet godina i boravili smo u somaliji, točnije mogadišu gdje smo svaki dan jeli banane.
bilo mi je lijepo. kako i ne bi? imao sam devet godina. i banana kolko oćeš.
prošlo je mjesec i pol od kada smo došli i bilo je vrijeme da se vratimo. škola mi je počela prije nekih dva tjedna, a i rat se počeo širit somalijom baš kao i danas u nekoj drugoj zemlji koja začudo isto počinje sa “s”.
tih sam mjesec i pol svaki dan molio mamu da mi kupi neku igricu na baterije s volanom u kojoj se valjda vozi auto i koju sam vidio na frankfurtskom aerodromu. takve igrice nije bilo za kupit u zagrebu.
ne tih dana.
ništa u tom trenu nisam htio više od te jebene igrice koja košta 49.99 švapskih maraka.
ama baš ništa.
spominjao sam je svaki jebeni dan.
stara mi je rekla da će me ubit ako spomenem još jednom tu jebenu igricu.
obično bi se dignuo iz kreveta i brao jebene kikirikije kaj su rasli pokraj betonskog zida viletine u kojoj sam boravio. ujak mog oca je bio jebeni tajkun. vlasnik jedine željezare koja pokriva cijelu somaliju.
uto bi me majka odvela u tobožnju pekaru gdje bi uzeli sambuse koji neki drugi ljudi zovu samosa
sambus je zapravo mali smotuljak tijesta u kojem se nalazi janjeće ili kozje meso sa jebenim špinatom i kojekakvim začinima.
prefino nešto.
kasnije bi skoknuli do grada u hotel “maka al mukarama” gdje bi mi majka dala, iako imam samo devet godina, da popijem s njom cappuccino. nisam nikad upoznao vlasnika tog hotela, ali se frajer vrlo često spominje u filmu „pad crnog jastreba“. stanoviti general aidid.
docnije bismo se kupali u indijskom oceanu na nekoj plaži, ali samo do struka. nikako dublje. mogadišo je meka indijskog oceana za morske pse.
neki su se genijalci sjetili da naprave klaonicu tik do mora i da tamo bacaju kojekakve iznutrice.
tako je jedan njemac pasmine turist ostavio svoje noge u raljama morskog psa jer nije mario za upozorenja. al danas zato ima kitu do poda.
ručali bi i opet zbrisali na plažu
a pred večer sam sa svojim vršnjacima bratićima igrao nogomet.
stari mi je bio presretan što ću tamo naučit malo somalskog, ali je efekt bio poražavajući. mali crnci pookolo viču “daj lopta! daj lopta!”
majka se znakovito cerila starom u brk dok je stari proživljavao popizditis sedme vrste
težak mi je taj somalski. pun kurac slova “B”. sve ima “B” u pičku materinu
a palo je tu i par izleta
stari nas je izjebao da odemo u njegovu selendru gdje se rodio imena bulo burti.
šest smo se sati vozili po najsjebaniojoj cesti na svijetu samo da bi vidio tu najveću pripizdinu na svijetu
stara je vikala na njega da su joj bubrezi na vrhu glave, a cice pobjegle iza leđa i da mu nikad neće oprostit ovu svinjariju.
nisam vidio jebene lavove, al sam vidio majmune, nilskog konja, divlje svinje i kojekakve pasmine jelena i inih bambi kreatura
ono što je po meni najluđa pizdarija u somaliji jest ručak.
doručak je raznolik. za doručak se jede sve živo i kao prilog je banana
ista je stvar i sa večerom. bilo šta plus banana
ali ručak…
ukoliko ste jučer jeli špagete, idući je dan riža i tako u krug
u somaliji se za ručak isključivo jede riža i špageti. plus naravno banana
i ne, to nema nikakve veze sa statusnim simbolom.
špageti, riža, špageti, riža, špageti, riža
i tako svaki jebeni dan do smrti
špageti obično u nekakvom paradajz umaku sa komadima krumpira
dok je riža obično sa kozjim mesom il piletinom
ono što je u hrvatskoj svinja, u somaliji je koza
garantiram životom da u somaliji neće nikad zaživjet reality show pod nazivom “ručak za 5″
nije vam baš napeto kada vas pozovu na ručak. nema baš nekog elementa iznenađenja
dosta o tome
…
somalijom je vladao jedan lik imena siad barre kojeg neki drugi ljudi nisu voljeli. nije ni čudo. navodno je bio jedno obično pohlepno govno, baš kao i većina ljudi na ovoj planeti izuzev mene naravno.
ustanak se dignuo na sjeveru zemlje
plan je bio da majka i ja krenemo nazad bez tate jer je šarmer imao još nekog nezavršenog posla, a ja debil moram nazad zbog škole
bio je četvrtak, datum je bio dvanaesti, mjesec je bio listopad, a godina je bila 1989.
baš kao što sam i rekao na početku
avionska nam je karta rekla da putujemo u 20.00h pa smo se, eto, pod dojmom te karte zaputili prema aerodromu sa stvarima, ali i sa kutijom od 20kg banana
siad barre je imao iste planove
i on je htio putovat taj dan
a genijalac je zabrijao da ga neko oće ubit
pa je došavši na pistu rekao
ne, necu ić ovim avionom, ići ću ovim – i pokazo na naš
pa smo mi morali izać iz aviona i čekat da pripreme njegov koji nekim čudom postaje naš
uto smo uzletjeli te sat vremena kasnije sletjeli.
stara je rekla…”pa kaj smo već u jebenom kairu?”
ali nije bio jebeni kairo. bili smo u mogadišu
isprva su nam slagali da su kargo vrata pokvarena
i da to moraju popravit
bila je ponoć i došao je petak, 13. listopada 1989. godine
stara je rekla…
“jebemu danas je petak trinaesti”
pa šta onda!?!….uzvratio sam
to baš i nije neki sretan dan…objasnila je
sumnjivo mi je ovo s jebenim kargo vratima….dodala je
da, moja je majka baš kao i ja obožavala riječi koje počinju sa jeb
uslijedio je let
prošao je kairo
i došao je rim
iako smo trebali nastavit prema jebenom frankfurtu gdje nas je čekao let za zagreb….
izbacili su nas iz aviona i poslali u hotel s objašnjenjem da nešto ne štima s motorom
a kako mi je stara profa talijanskog, te se spanđala s pilotom….
saznala je da traže jebenu bombu u avionu jerbo sumnjaju u njeno postojanje
par uri kasnije
kao…
avion ide nazad u somaliju
a nama plaćaju let do frankfurta
ja sam naravno bio sretan. u frankfurtu me čeka igrica sa volanom u kojoj se vozi auto
stara naravno pizdi i oće da kad smo već u rimu da nam plate let do zagreba
frankfurt
furamo kolica sa stvarima i jebenim bananama
kotač zapne na pomičnim stepenicama i stara se strmopizdi dolje
grozna scena
mama plače
saznajemo da smo fulali let i da novi ide za par uri
stara kupuje nove karte i pizdi da imamo jos samo 300 jebenih maraka i da joj plaća neće tak brzo te da imamo doma i neke račune
dolazimo na check in i plava zla njemica naplaćuje višak prtljage mojoj staroj u iznosu od 265 maraka.
moja joj majka to plaća ali i psuje na jedno tri jezika.
jebe joj i hitlera i sve
mama mi obećaje da će mi kupit igricu u zagrebu
cendram da nema te igrice u zagrebu
majka se prijeti stisnutim okom i stisnutom šakom da umuknem
ipak cendram
tad sam dobio svoje
…
ulazimo u stan
teglimo kofere i 20kila banana
staroj zapinje njen omiljeni škotski šos koji obožava za kopču jebenog kofera
te se fino podrapa
smije se od muke
otvaram kutiju s bananama
sve su gnjile
stara shvaća da je platila 265 maraka za 20 kila gnjilih banana
majka umire od smijeha
uto je sjela za stol i rekla “napokon”
koferi su stajali na podu, a stara je iz torbice izvukla mango i rekla ..
“anis, donesi mi jebeni nož”.
i jesam.
izila ga je u par minuta i krenula prema balkonu.
“mama kaj ćeš mango ić sadit”…upitao sam je.
“da”…bila je kratka.
mama nemoj sad ić prelazit ogradu, mrak je
ne brini, sine.
petak trinaesti je upravo završio. ponoć je
ako sam ovaj petak trinaesti preživjela, onda ću i sadnju manga
taj sam se dan i sam počeo bojati petka trinaestog
mjesec – dva kasnije….stara je našla tu jebenu igricu u duty free shopu
bio sam sretan ko dijete
…
ugledao sam maloprije to jebeno drvo kaj mi raste na balkonu i otrgnuo list te upisao u google “mango leafs”.
stara je uspjela.
na balkonu imam drvo manga veliko metar i debelo prst.
volio bih da je majka sa mnom da ga vidi. i da ja vidim nju. fali mi.
preselit ću jebeni mango u starigrad jer brijem da jadnik nema baš neku budućnost u ovoj teglici tu na balkonu, a volio bih da za života pojedem jebeni mango koji je moja majka jela
stara je zasadila mango na balkonu
prije 22 i pol godine
meni je ovo ludo
možda i luđe od toga što mi je stara u ponoć 14. listopada 1989. godine
sadila mango na balkonu
Anis Omar