Arteistov natječaj za kratku priču: Najzad

Tamara Lujak jedna je od istaknutih srpskih kratkopričašica u žanru znanstvene fantastike. U sklopu Arteistovog natječaja za kratku priču koji se pripaja prošlogodišnjem donosimo vam njezinu kratku priču Najzad.

Gledam ga kako se kotrlja i mrzim ga. Prokletnik! Svaki put mi to uradi! Koliko god snage i veštine da uložim, svaki me put nasamari. Ko bi rek’o? Glupi kamen! Toliko prezira u njemu – ništa manje nego u meni.

Mrzimo se, on i ja. Mrzimo se, a opet – zajedno smo u ovom prokletom postojanju, na ovom prokletom mestu. Ne mogu da kažem da bogovi nemaju svojevrstan smisao za humor. Da nisam ja taj kojem se smeju, sigurno bih u tome uživao i sam. Ovako, mogu samo da udahnem duboko, obrišem znoj sa čela, pljunem u dlanove i – guram.

Guram prokleti kamen uz planinu ceo svoj onostrani život. Zašto? Bogove pitaj! Oni su osmislili kaznu, smatrali su da je prikladna za „zločine“ koje sam počinio. Glupost, ali, opet, kad pomislim kako je Prometej prošao, ja sam još i dobar.

Pod podzemnim suncem, koje je, Hadu i Persefoni na tome neizmerno hvala, ipak daleko slabije od onog gore, guram teški kamen uz planinu nekoliko stotina puta u toku jednog zemaljskog dana i noći. Drugo i onako ovde dole nema šta pametnije da se radi.

Kad se kamenčuga strovali dole, uz stravičnu buku koja mi para uši i kida živce, svaki put iznova sednem na najvišu stenu na planini, udahnem duboko i otpočinem malo. Oh, nije to odmor u pravom smislu te reči, nema na ovom svetu ni trenutka odmora ili sna, oni su rezervisani samo za Hada, Persefonu i njihovu svitu. Ipak, uživam u trenutku koji mi je dat.

Posmatram turobni svet u kojem sam, upijam sav njegov vonj, trula i teška isparenja, trujem sopstvena pluća kužnim vazduhom i uživam maštajući o danu kada ću doterati kamen na vrh planine. O, taj dan je sasvim izvestan! Ipak ja znam nešto što bogovi ne znaju. Ulenjili su se i opustili i, hvala mojrama na tome – osećam u kostima da one imaju neki viši plan za mene i, tako mi Zevsa, taj plan ću i ostvariti!

To je ono što me drži normalnim na ovom svetu: saznanje da mi sudbina ipak nije tako mračna i ubeđenje da ću uspeti u naumu da pobegnem odavde. Euridika je pokušala, uz Orfejevu pomoć, ali nije uspela, jer je Orfej bio suviše slab i zaljubljen… Ali ja… Ja sam nešto sasvim drugo. Ja znam. Ja gledam i vidim. I kujem plan. A on je sasvim jednostavan.

Godinama već, vekovima, guram ovaj prokleti kamen uz planinu, i godinama koristim istu stazu. Isprva sam to radio, jer mi je kraj bio nepoznat, pa sam nalazio izvesnu utehu u tome da se koristim istom maršutom; kasnije, kad su godine, eoni, prošli, bilo mi je sasvim svejedno kojim ću putem da se denem.

Danas, međutim, koristim istu trasu iz sasvim drugih razloga. Isprva ni sam nisam primećivao, ali, vremenom, obrisi su izranjali iz krajolika sramežljivo, kao da se stide, kao da se srame onoga što jesu, šta postaju, a ja sam znao šta je to.

Staza.

Moja staza.

Nije ni lepa, ni prava, jer, vrludao sam mnogo u početku, dok nisam imao snagu u rukama koju imam danas, ali ne treba mi da bude ni lepa, ni prava, već samo dovoljno široka i – duboka. Da, duboka. Moja se staza danas usekla u okolno stenje, izdubila se, ugnjezdila da tako kažem. Kakva savršena stvar! Ko bi rek’o da ću, gurajući kamen uz planinu, uspeti išta da stvorim, a, eto, ipak sam uspeo!

Stvorio sam sasvim dovoljno duboku i široku stazu, da u nju smestim svoj kamen. To mi danas mnogo pomaže, jer je staza toliko uglačana da kamen maltene ne pruža nikakav otpor, ali njegovu težinu ipak i dalje osećam i nosim, guram. Ali, to je sasvim u redu. To više ni ne primećujem.

Zategnut sam kao struna, jak kao kamen koji guram i njegova težina ne predstavlja mi problem, naprotiv – ona danas radi za mene – jer, kako je kamen izdubio stazu u planini, tako će napraviti i malu zaravan na istoj onoj tački sa koje se večito survava u podnožje, a ta se zaravan svakog dana, svakog trena produbljuje, proširuje, uobličava.

Zaravan. Kako to divno zvuči!

Uskoro će se pretvoriti u žljeb, žljeb u jamu, a kada se to desi, primiće u sebe kamen i ja ću najzad biti slobodan! O, taj trenutak još nije došao, nisam mu ni blizu. Ali, ipak sam sasvim dovoljno blizu da mogu da ga uobličim, namirišem, opipam.

Dan kada se to bude desilo, dan kada kamen najzad bude legao na svoje mesto, dan kada najzad budem popeo ovu prokletinju na ukleto brdo i time budem ispunio svoj zadatak, odradio svoju kaznu, biće dan kada ću reći bogovima na Olimpu šta o njima zaista mislim, šta mislim o njihovoj mučnoj i surovoj kazni, šta mislim o mojim stradanjima, kao i stradanjima svih drugih nesrećnika – poput Tantala i Danaida – koji su završili ovde dole – a ima nas mnogo i previše – biće to, dakle, dan kada ću, u paklenom, možda i večnom, zašto da ne, zadivljujućem plamenu, najzad srušiti nebo!

Tamara Lujak

Arteistov natječaj za kratku priču 2020NajzadTamara Lujak
Imate mišljenje? Iskažite ga! (0)
Add Comment