prvo slovo kulture

Paklene muke prije početka DokuMa Film Festivala

Svitalo je kad smo anglistica Anja i ja autobusom stigli na makarski kolodvor.

Otklaparali smo s koferima do rive i sjeli na terasu kafića Loyd. Poslužio nas je ljubazni konobar koji je na otkucanom računu bio potpisan kao Herold. Osjećao se miris mora, palmi, općenito Mediterana. To me odmah razbudilo, iako u busu skoro uopće nisam spavao. Anja je imala smrknuto lice, ona je još bila u polusnu; u autobusu je većinom spavala s glavom položenom na moje krilo. Kod Splita sam je poljubio u kosu.

– Čekaj, kad onda možemo u taj hotel? – promrmljala je sneno.

– Najranije u podne.

– Ove kofere ću do podne vuć sa sobom!?

– Pa možemo tu u bircu sjedit do podne. Ja ću ti otić po sendvič, jogurt… – srknuo sam kavu.

– Zašto ne možemo odmah u hotel? – zaunjkala je Anja.

– Zato što sam prijavljen tek od danas… Ne mogu dobit sobu prije podne…

– Ali zašto ne bi mogli u deset otić? Sad je šest! Šta ću do podne ovdje radit, moram se negdje presvuć!

Počeli su mi radit živci. Hoće li me ovako i narednih pet dana ubijati u mozak čime god joj se prohtije?

Oko deset smo ipak odbauljali s koferima na recepciju. Mladi, zgodni recepcionar odmjerio je Anju od glave do pete. Očito ga je zaintrigiralo što je tako zgodna ženska došla u hotel s ružnjikavim, salastim, cvikatim Slavoncem. On tako visok i zgodan morat će posluživat mene takvog šugavog, gledat me kako doručkujem, večeram s takvim komadom, odlazim gledat s njom dokumentarce u ljetno kino i Đardin, možda će navečer sve do recepcije dopirat njezini krici dok obodreni morskim zrakom budemo vodili ljubav. Valjda mi je zato, iz ljubomore, odlučio napakostit: dosta nadmeno odvratio je da mi prije podneva nikako ne može dati ključ od sobe jer su prethodni gosti još unutra.

Anja je ispustila kofere na pod, rekla je da ona više ne može nikamo, treba joj soba, želi se otuširat, oprat zube.

– Možete eventualno uzeti neku drugu sobu za danas… – recepcionar će.

Pogledao sam ga sa strepnjom.

– Ali tu bi sobu onda morao posebno platit? Jer ja imam plaćeno od organizatora ovog DokuMa festivala… Ja sam novinar…

– Ako vam se toliko žuri, platite si za ovaj jedan dan tu drugu sobu, pa se sutra premjestite u tu koja vam je plaćena – bezdušno će recepcionar.

Protrnuo sam.

– Pa uzmi… Daj samo da više uđemo u sobu…, rezignirano će Anja.

Našao sam se u ogavnoj situaciji. Koji mi je kurac bio da idem s njom putovat noću! Mislio sam, bit će to romantično… Doć u zoru u Makarsku… I sad mi se to pretvorilo u noćnu moru! Ta dva usrana sata koja nas dijele od podneva izbit će mi iz džepa hrpu love za skupi hotel!

– Onda da vam dam neku drugu sobu? – inkvizitorski me ponovo kljucnuo recepcionar.

Bio sam na sto muka! Jebem ti te zgodne ženske koje dođeš fascinirat na more i onda ti ovakva neka banalnost sve sjebe!

– Ajde, daj, uzmi više – gotovo pa otresito će Anja.

Bio sam pod užasnim pritiskom. I još takav neispavan od cjelonoćne vožnje u busu… Totalno su mi popustili živci, slomio sam se, briznuo u plač, plakao sam ko ljuta godina, ko moj stari kad je ono Milanović dobio izbore.

– Što ti je, mili? – pomilovala me Anja po kosi.

– Ne mogu ja to… Ne mogu ja to… – grcao sam.

Ona me nježno poljubila.

– Znam, znam kako ti je… Ni ja do sad još nikad nisam prevarila svog Mirana… I meni je ovo prvi put da varam dečka… Tri godine sam s njim u vezi. Sad tek vidim koliko si osjećajan… Nisi površan tip koji me došao okrenut u hotel kao zadnju flundru… Bože, kako te volim… Vi umjetnici imate osjećaje… Kako mi je drago da sam te upoznala… O, mili moj – ljubila me po obrazima.

Blitvarski recepcionar gledao me s teškim gađenjem.

– Ajmo samo malo prošetat uz more da dođem sebi… Kofere možemo ostavit tu na recepciji… Samo da se malo nadišem svježeg morskog zraka, da dođem sebi. – obrisao sam suze.

– Ma da, naravno… – Anja će puna sućuti.

Sišli smo na plažu. Čučnuo sam uz more, pograbio par kapi na dlan i njima umio lice. Pogledao sam na mobitel. Trebalo je proć još sat i pol da dobijemo onu normalnu sobu. Znači, trebam nekako dobiti na vremenu. Moram nekako zašprehat Anju tih jebenih sat i pol. Ma, može se to…

Počeo sam recitirat Pupačićevu pjemu More i ja, najsporije što sam mogao. S tom recitacijom pored mora dobio sam skoro petnaest minuta. Anja me očarano slušala. Onda sam joj predložio da popijemo pivo u kafiću na plaži koji se upravo otvarao. Onda sam je odveo na vegetarijansku picu. Odahnuo sam kad je na crkvenom satu odzvonilo podne.

Polako smo se vratili u hotel. Slavodobitno sam od recepcionara preuzeo ključeve svoje regularne, plaćene sobe. Da, ima Knut Hamsun pravo, život i ljubav su jedan neprestani rat. Nikad ne možeš odahnuti. Prvu bitku sam jutros dobio. Na jedvite jade i uz puno rizika, ali ipak sam je dobio.

Otključao sam vrata lijepo uređene hotelske sobe i izmrcvaren se strovalio na krevet. Nije mi bilo ni do čega, samo sam želio spavat, spavat.

Književna Groupie

 

KUPI GROUPIE ZA 69 KUNA! Naruči Književnu Groupie, kultnu knjigu Pavla Svirca, o kojemuu superlativima piše i The Guardian, i plati je po akcijskoj cijeni od 69 kuna. Komplet od oba nastavka, (na genijalnih i zabavnih 520 stranica), sad je dostupno za samo 139 kuna, a uz besplatnu ekspresnu dostavu poklanjamo i zgodni arteistov blokić. Naruči na info@arteist.hr!

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...