prvo slovo kulture

Nema ludila u Zaprešiću

 

Nakon što sam održao nešto nalik književnoj tribini u Zaprešiću, iz publike mi je prišla neka ženska ni zgodna ni ružna, odjevena u neku hipi haljinu.

Na glavi je imala onaj šešir sa širokim presavinutim obodom. Uvijek sume plašile ženske što nose takve ekstravagantne šešire, ti šeširi činili su mi se kao pouzdan znak da se ispod njih u glavi krije neko teško ludilo. Ali nekako su se ti šeširi sa širokim obodom probili u modu i fakat više nisi mogao znat nosi li ih potpuno spaljena ženska ili neka obična, normalna.

Ženska mi se predstavila kao Marina. S njom i još nekim njezinim duštvom iz Zaprešića završio sam u retro rok bircu preko puta knjižnice. Cugali smo, srali o književnosti, umjetnosti, svačem. Nisam se ni osvrnuo, a bila je ponoć. Više nisu vozili busevi natrag za Zagreb. A da iz Zaprešića uzimam taksi, to bi me odvelo u bankrot.

Marina mi je ponudila da prespavam kod nje, ona ima kuću tu blizu prema Podsusedu, odnosno njezina mama. To je povelika obiteljska kuća na kat. Njen stari ju je izgradio. Radio je u Njemačkoj. I samo im se jednog dana prestao javljat, odmaglio je negdje. Marinu je to jako pogodilo, osjećala se izdano. Kako otac može samo tako ostavit kćer jedinicu. Sve mi je to pričala dok smo hodali prema njezinoj kući.

Tiho smo ušli da ne probudimo njezinu staru. Popeli smo se na kat u Marininu sobu. Iz ormara je izvukla nešto što mi je trebalo poslužiti kao pidžama. Onda je ona bez riječi prevukla haljinu preko glave. Ostala je samo u gaćicama. Grudnjak nije nosila. Legla je na krevet.

– Dođi… – pozvala me.

Stilto sam se.

– Šta je?

– Pa mislio sam…

– Pišeš stalno da najviše voliš brzi seks, bez kerefeka. I da se ujutro izgubiš…

– Da, ali to samo serem na papiru… Da privučem pažnju…

– Hoćeš mi reći da sve to što pišeš izmišljaš?

– Pa, ne baš…

– Šta ne? – razgoropadila se. – Jel izmišljaš ili ne izmišljaš!?

– Tiše, mamu ćeš probuditi…

– Nemoj ti meni tiše. Odgovori mi jel izmišljaš ili pišeš istinu!?

– Šta je istina? – odvratio sam pilatovski.

– Ne mogu vjerovat! Ti si navlačiš… Ti sereš, lažeš, foliraš! Dok sam te čitala stalno sam mislila: evo napokon se pojavio neki jeben tip o kakvom sam maštala…  Sva sam se navlažila kad sam čula da dolaziš tu u našu knjižnicu! Namjerno sam te opila, plaćala ti cugu da ne stigneš na zadnji bus… I ti mi sad kažeš da ti uopće nisi taj tip, da ništa nije istina od onog što pišeš! O, jebote! Ko, si onda ti, jebote!

– Marina, zašto vičeš… Jesi li popila tabletu? – začuo se drhtavi, starački glas iz prizemlja.

– Nisam, mama! Nisam popila jebenu tabletu! Nećeš mi ti i tvoji doktori više trovat mozak… Od tih sam se vaših tableta počela i debljat! – izderala se Marina.

– Kakve tablete… – protisnuo sam.

Ignorirala me.

– I sad mi još ti tu praviš kaos u glavi… Kažeš mi da nisi ti taj Svirac!

– Jesam, Svirac sam… Ali ne onaj s papira…

– Pa ko si onda, jebote!? Praviš mi konfuziju! – dlanovima je pritiskala slijepoočice.

– Ne znam… Ne znam ni ja više tko sam… Samo sjena u noći…

– Ne seri! Oćeš me pojebat ili nećeš!

– Ajmo prvo malo pričat… I nek ti mama zaspe…

– Šta imam pričat! Isti si sroljo ko i svi drugi! Ti bi pričo… Seronjo lažljivi! Pojebi me onako kao što jebeš u svojim pričama!

– Al zapravo ni u pričama skoro nikad jebem… Uvijek mi se se nešto ispriječi pred sam koitus…

– Onda se bar skini! Kreni gol na mene, pa ćemo vidjet hoće li se nešto ispriječit…

Do kurca i sve, pomislio sam. Idem izazivat sudbinu. Izuo sam sandale, svukao bermude zajedno s gaćama. Marina se zagledala u moj spušteni penis, fiksirala ga je.

– Ajde, samo dođi… Potorbaj me, kako ti ono kažeš… Čitavu me ispretorbaj!

Napravio sam korak prema krevetu. Pa još jedan. U tom trenutku u sobu je banula Marinina majka. Sjedokosa starica u bijeloj spavaćici… Sablastan prizor.

– Nemoj kćeri, nemoj… Ovo je već deseti beskućnik kojeg si dovukla ovaj mjesec… Pogledaj samo kako su mu prljave gaće, zarazit će te… I još nas poslije orobit… Znaš kakva su vremena došla… Moraš piti tablete… – stara je krenula prema Marini raskriljenih ruku.

Brže bolje navukao sam gaće i bermude, obuo sandale, strčao se niz stube, izašao iz kuće.

Pješke sam se uz prugu vraćao u Zagreb. Prvo sam bio jebeno bijesan… Psovao samog sebe što sam uopće dolazio gostovat u Zaprešić. Pristao sam zbog honorara, dobio sam tristo kuna za gostovanje. Problem je što se nisam znao na vrijeme maknut iz birtije, to je moj najveći problem, ne znam se maknuti na vrijeme. Zato uvijek satima po gradu čekam noćne tramvaje… I sad ovo sranje…

Onda me hodanje uz prugu lagano omamilo… Maltene sam tako u hodu počeo meditirat kao Keruak dok je besciljno lutao uz cestu. Šta se samo ludi usude živjeti onako kao u knjigama? Nije li Henri Miler rekao da ne želi pisat knjige nego želi živjeti kao junak u nekoj uzbudljivoj knjizi? Ali ipak je napisao pun kurac knjižurina o svom navodnom životu, vjerojatno je većinu tog izmislio, isfabulirao. Meni je ta šizofrena Marina koja je odbila piti tablete ponudila da proživimo jednu noć kao u knjizi. A ja sam molio u sebi Boga da nas netko prekine u tom ludom naumu. I eto, molitve su mi bile uslišane, prekinula nas je njezina mama, starački glas razuma, možda i same smrti.

Evo me sad kako prema Zagrebu hodam uz cestu, opako vraćen u banalnost života u kome ovisiš o noćnim voznim redovima usranog ZET-a.  Nisam imao muda zaigrat na kartu ludila i bogovi su me grubo ispljunuli natrag u bljutavu normalu, natrag među obične smrtnike i njihove svakodnevne brige.

Ponovo sam bio samo obično piskaralo, mlaka, poslijepodnevna razonoda za dokone umirovljenice u periferijskoj knjižnici.

Književna Groupie

KUPI GROUPIE ZA 75 KUNA! Naruči Književnu Groupie, kultnu knjigu Pavla Svirca, o kojemuu superlativima piše i The Guardian, i plati je po akcijskoj cijeni od 75 kuna. Komplet od oba nastavka, (na genijalnih i zabavnih 520 stranica), sad je dostupan za samo 139 kuna, a uz besplatnu ekspresnu dostavu poklanjamo i zgodni Arteistov blokić. Naruči na info@arteist.hr!

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...