prvo slovo kulture

Skidanje s liste povampirenih jugofila

Dugo se nisam javljao Čadežu, čuo sam o njemu samo glasine da se povukao totalno u Karlovac, da se tamo bavi lovljenjem riba u Kupi i da si je u šumi napravio malu kolibu od pruća u kojoj često i prespava. Da jelene lovi kalašnjikovom. Ispuca čitave rafale u šumi.

Sjeo sam na bus i odvezao se u Karlovac. Tražio sam ga po lokalnim birtijama, nije ga bilo. Onda mi je jedna konobarica, otpuhujući apatično rijetke šiške s čela, objasnila kako doći do te njegove kolibe u šumi, nacrtala mi je putokaz na od gemišta raskvašenom računu.

Čadež me skoro presjekao rafalom iz kalašnjikova dok sam se približavao kolibi, pomislio je da sam valjda neki uljez koji ga dolazi opljačkat. U zadnji čas sam mu doviknuo da sam to ja! Svirac!, ne pucaj, jebote!

Dosta me hladno dočekao. Uveo me u kolibicu, u okrhnutu metalnu šalicu natočio mi hladne kave. Pitao sam ga zašto ga više nema u Zagrebu, Limbu. Odvratio je da mu je dokurčilo novinarstvo, predstave, glumci, režiseri. Čisti se od svih tih sranja. Od sve te loše energije.

„A, ti? Još ti je stalo do tih sranja?“, pogledao me.

„Ma, i meni je pun kurac sveg toga… Pokušavam se izvuć, al ne mogu… I sad su mi još gadno smjestili… Bojim se…“

„Čega?“

„Na Tjedno.hr stavili su me na listu povampirenih jugofila zajedno sa Šerbedžijom, Frljićem, Jergovićem, Uršom Raukar i ostalima… Čak su i Bolkovića stavili… Al za njega su se ipak ogradili, nisu sigurni kome on zapravo pripada…“

„I kaj sad?“

„Bojim se… Taj portal dosta se čita u Dalmaciji… Šta ako odem tamo na more, pa me neko zalije govnima ko Tomića… Ne želim to. Nije mi to bio cilj kad sam došao probit se na književnu scenu u Zagreb… I tebe prvog upozno u Limbu. Nije mi to bio cilj, tako se ispolitizirat… Uvijek sam prezirao te pisce koji su, da bi održali vidljivost, drkali kolumne o politici, upetljavali se u te jadne banalnosti, postajali šugavi plaćenici političkih opcija… Ne želim to…“

„A, šta si mislio… Da ćeš zauvijek jebat, a da ti ne uđe? Koji onda kurac nisi objavljivao u Kvorumu priče o tome kako prelaziš asfalt, vežeš cipele, zuriš kroz prozor?“

„Pa kad je i Kvorum propo… Ne izlazi to više, ukinuli su im lovu. Mićanović me neki dan zvao i ostavio mi hrpu onih mojih neprodanih primjeraka knjige što sam je kao klinac objavio u MD nakladi pod pseudonimom…“

„A, jebi ga… Onda rokaj sad ko Frljić. Seri po tim društveno političkim temama… Opredijeli se. Oćeš pisat za ljevicu ili desnicu?“

„Ne mogu se opredijelit… Znaš da sam neodlučna vaga po horoskopu…“

„Pa, eto onda su te oni opredijelili… Zatefterili su te među jugofile. Sigurno te nisu bezveze stavili. Očito si se dosta napušio kurca komunjarama…“

„Kakvim komunjarama!“

„Družio si se s onim jadnicima s HTV-a…“

„Pa šta, pa nisu više devedesete, jebemu! Dobili smo rat i to je to…“

„Hi, hi! Znaš kaj bi se promijenilo da smo 91. izgubili rat? Malo kaj. Radman bi bil direktor televizije, Frljić intendant, Stanković bi vodil popularni talk show, jedino bi ja bil u jami il u Argentini…“

Šutnja. Srknuo sam kavu.

„Zato sam i došo do tebe… Ti bi se, s takvom reputacijom, mogao založit kod tih na portalu da me maknu s popisa…“

Čadež je repetirao kalašnjikov, uperio cijev kroz prozorčić kolibice.

„Sredili bumo to.“

„Hvala ti… Mislim baš ti ono jebeno hvala… Uvijek si bio frend… Od prvog dana…“

„U međuvremenu ak baš jako trtariš uzmi si onog Dinka, bivšeg redara iz Limba, za tjelohranitelja.“

„Da, razmišljao sam i o tome. Al najvažnije da me se makne s popisa, pa mi neće trebat…“

Do kasno navečer zadržali smo se u ugodnom razgovoru koji više nije imao veze s politikom. Čadež mi je objašnjavao kako se na mušice lovi riba. Osjećao sam se baš nekako hemingjvejski. Baš kao da sam napokon, u tridesetoj, postajao muškarac, čovjek prirode. A ne neki ljevičarski mlakonja koji se s kozjom bradicom povlači za limbovskim i sedmičarskim feministkinjama, a one mu nešto seru, napravi ovo, napravi ono.

Želio sam zauvijek ostat tu u šumi i živjet isključivo od onog što ulovim. Želio sam postati muževan poput De Nira u Lovcu na jelene. Dijelio me samo korak od naglog skretanja udesno. Na šteketavom radiju kojeg je Čadež imao naštelanog na Katolički radio pjevao je Thompson: „Nemoj ići lijevo na skretanju staze… Tu ne ide niko, tog se i zvijeri paze…“

Književna Groupie

KUPI GROUPIE ZA 69 KUNA! Naruči Književnu Groupie, kultnu knjigu Pavla Svirca, o kojemuu superlativima piše i The Guardian, i plati je po akcijskoj cijeni od 69 kuna. Komplet od oba nastavka, (na genijalnih i zabavnih 520 stranica), sad je dostupno za samo 139 kuna, a uz besplatnu ekspresnu dostavu poklanjamo i zgodni arteistov blokić. Naruči na info@arteist.hr!

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...