prvo slovo kulture

Dnevnik Interliberdžije: Zov poroka

interliber 3Trese me velika novinarska groznica, uzbuđen sam ko nastrijeljeni puran! Ponovo počinje fešta za novinare kulture!

Malo me jedino razočaralo što press centar više nije u zasebnoj prostoriji na katu, nego je napravljen kao neki kavezić na kraju šestog paviljona. Od posjetitelja smo mi novinari odmaknuti samo staklenim zidom. Svi nas izvana mogu gledat dok tu tipkamo. Osjećam se, sad dok ovo tipkam, kao neka zvijer u zoo-vrtu. Ne mogu se skoncentrirat na pisanje teksta, hrpa klinaca stalno prolazi, priljepljuju pogled na staklo, belje mi se dok pišem. A moram brzo tipkat jer imamo samo jedan kompjutor s internetom, i sad tu neka novinarka uznervožena čeka da dovršim svoj tekst i maknem se više. Osjećam se ko u prepunoj menzi u kojoj nabrzinu moram pokusat svoj obrok i maknut se. Ne znam kako ću ovako moći funkcionirati idućih dana sajma. Doduše, službenica u ovom skučenom press centru kune se da će osposobit još jedan kompjutor s internetom.

Ni izbor pića nije više raznolik kao u prijašnjem press centru. Samo jedna vrsta soka i kava. Ali besplatna kava mi je najvažnija, ona me pokreće, ima i mlijeka da si naspeš. To će mi puno značiti jer ove godine redakcija mi je dala dnevnicu od samo 15 kuna za čitav dan.  A 15 kuna dođe kobasica. Znači, pojedem kobasicu i nemam ni kune. Možda ću se ove godine odreć kobasice, samo ću si jednu priuštit na kraju Interlibera. Ili ako me netko počasti. Dođite, ljudi, na kraj šestog paviljona, ubacite mi nešto u kavez, ostavite mi kovanice koje vam ostanu po džepovima nakon kupnje, sakrijte ih u teglu s plastičnom palmom kod ulaza, otamo ću ih svako jutro iščeprkati kao ovisnik o nikotinu čikove.

Velika je muka bit s 15 kuna na Interliberu. Pogotovo prvi dan, kad ti je sve svježe, kad si željan kupovanja. Odmah sam se ujutro zalijepio za štand  Ministarstva kulture republike Srbije. Izbezumio sam se kad sam vidio gomilu knjiga Thomasa Bernharda koje kod nas još nisu prevedene. Ima i Bernhardova biografija koju sam ljetos dobio od srpskog stručnjaka  za Bernharda, Igora Marojevića. Ali sad sam na štandu ugledao i Bernhardov roman „Sječa šume“. U njemu je pisao o kulturnom životu u Beču, zbog tog romana je bio i tužen jer je unutra potrpao stvarnu ekipu tadašnjeg intelektualnog Beča. Iskoristio je i povjerenje jedne tada ugledne pjevačice. Njezin muž je digao tu tužbu protiv njega. Tako je, ako se ne varam, pisalo u toj biografiji što sam je dobio od Marojevića. Čitajući tu biografiju jebeno sam se napalio na tu „Sječu šume“. I sad je taj roman tu na štandu preda mnom, u zavodljivom izdanju naklade LOM koja je upravo izdala i pisma Bukowskog , knjiga tih pisama isto me privlači, nju također želim.

Stajao sam pred tim srpskim štandom i odmah naravno došao u iskušenje da ukradem „Sječu šume“. Mislim da bi je se lako moglo popalit, samo je jedna ženska na čitavom tom golemom štandu. Ali ta ženska je tako nekako ljubazna i žao mi je krasti njoj pod nosom. Knjiga dođe 75 kuna. A ja u džepu imam samo redakcijskih 15. A tako jebeno želim tu „Sječu šume“. Kad bi barem netko došao i kupio mi je iz vlastitog džepa! Ako ne dođe, ja ću počiniti zločin, znam da hoću, znam da ću do kraja dana maznut tu knjigu ako mi je netko na drugi, časniji način ne pribavi. Dobar sam u krađi i znam da će mi to poći za rukom… Evo, iz press centra vidim taj srpski štand, on me mami. Idem sad opet do njega uzimat u ruku „Sječu šume“, prelistavat je, borit se s nagonom da je ukradem.

Moram se maknut s kompjutora, ova novinarka što čeka da dođe na red žestoko pizdi, puše, prijekorno me pogledava. Idem… Nastavit ću sutra pisati ovaj dnevnik. Trenutno sam jako nabrijan, uzbuđen, volio bih da mi ovaj naboj potraje. Mislim da bih uz ovaj adrenalin mogao čitav dan izdržat bez  hrane. Uostalom, dolje na ulazu u paviljon vidio sam neki štand na kojem u zdjelici drže jabuke, orahe i grožđice. Mogu to zobat kad ogladnim. To je zdravo jelo, mogao bih očvrsnut kao Robinzon.

Željko Špoljar

Imate mišljenje? Iskažite ga!
Loading...